Постоје људи који поседују таленат који мења свет, а постоје и они чији је антиталенат толико монументалан да постаје уметничко дело за себе.
У предратном Њујорку тридесетих година прошлог века, на сцени престижних салонских клубова, појавила се жена која је redefинисала појам музичког терора. Флоренс Фостер Џенкинс, богата наследница са фанатичном љубављу према опери, није имала ни слух, ни ритам, ни гласовне могућности да отпева чак ни најједноставнију скалу.
Њен глас је описиван као мешавина крика уплашене животиње и шкрипања кочница на теретном возу. Па ипак, она је постала апсолутна сензација, пунећи дворане до последњег места и остављајући публику у сузама али не од ганутости, већ од незаустављивог, хистеричног смеха.
Тајна овог бизарног успеха лежала је у психолошком бедему који је Флоренс изградила око себе. Захваљујући огромном богатству које је наследила од оца, била је окружена такозваним пријатељима, ласкавцима и менаџером (који јој је уједно био и животни сапутник) који су пажљиво инкубирали њену илузију.
Сваки њен фалш, свако губљење даха и потпуно промашена интонација пред овом пробраном публиком били су дочекивани овацијама. Флоренс је искрено веровала да су крици и јецаји који су допирали из замрачене сале заправо изливи чисте егзалтације и емотивног слома људи који не могу да издрже лепоту њеног сопрана. Она није била преварант; она је била прва жртва сопствене куле од карата.
Њени концерти били су прави театар апсурда. Наступала је у екстравагантним, често сулудим костимима које је сама дизајнирала — најпознатији је био сет у ком је носила огромна анђеоска крила од папира на леђима док је изводила Моцартову „Краљицу ноћи“. Док би она немилосрдно масакрирала арије, њен јадни пијаниста Козме Мекмун је морао да прави бизарне гримасе и динамички прилагођава свирање како би макар делимично прикрио њене фаталне промашаје у ритму.
Публика је долазила припремљена: људи су стављали марамице у уста да не би праснули у смех, а поједини њујоршки богаташи су буквално пузали по поду између редова како би сакрили сузе од кикотања. Флоренс је све то тумачила као занос.
Врхунац ове надреалне каријере догодио се 25. октобра 1944. године, када је, у својој 76. години, коначно закупила култни Карнеги Хол. Карте су распродате за неколико сати, а хиљаде људи је остало испред врата, жудећи да чује најгори сопран на свету.
Те вечери, Флоренс је доживела свој апсолутни тријумф, али сутрашњи дан донео је сурову реалност. Први пут у каријери, јавни медији и професионални критичари, који нису били под контролом њеног менаџера, објавили су брутално искрене рецензије. Један критичар је написао да је њено певање „највећи масовни напад на уметност у историји Њујорка“.
Само месец дана након свог историјског наступа у Карнеги Холу, Флоренс је преминула од срчаног удара.
Многи њени биографи тврде да јој је срце препукло оног тренутка када је илузија коначно пукла и када је схватила да јој се свет све време смејао, а не дивио. Па ипак, оставила је иза себе реченицу која на савршен начин дефинише њену чудну, лудачку храброст:
„Људи могу рећи да не знам да певам, али нико никада не може рећи да нисам певала.“