У лето 1969. године четворица младих Американаца пожелела су да организују музички фестивал. Хтели су мало рокенрола, мало зараде и, ако баш све крене како треба, можда и понеки леп чланак у новинама. Нико од њих није планирао да направи догађај који ће постати симбол читаве једне генерације.
Историја је, међутим, имала другачије планове. Фестивал је првобитно требало да се одржи у месту Волкил у држави Њујорк. Локалне власти, ужаснуте могућношћу да им хиљаде дугокосих младића и девојака окупирају крај, забраниле су догађај. Организатори су у последњем тренутку нашли спас код фармера Макса Јасгура, који им је изнајмио своје имање у Бетелу. Човек чије су комшије сматрале да је полудео ушао је у историју јер је дозволио да се његова ливада претвори у престоницу хипи покрета.
Организатори су очекивали око педесет хиљада људи. То је већ изгледало амбициозно. Али, неколико дана пре почетка постало је јасно да нешто није у реду. Карте су се продавале брже него што су стизале да се штампају, а колоне аутомобила почеле су да се протежу десетинама километара.
До тренутка када је 15. августа 1969. све почело, на путу ка Вудстоку налазило се скоро пола милиона људи.
Ограде још нису биле завршене. Наплатне кућице нису биле спремне. Редарске службе нису постојале у броју који је био потребан. После кратког већања, организатори су схватили да постоје само две могућности: или ће настати хаос, или ће настати мало другачији хаос. Тако је Вудсток постао бесплатан.
Мало је познато да је фестивал, који се данас слави као легенда, у том тренутку изгледао као финансијска катастрофа. Организатори су били уверени да ће банкротирати.
Онда је почела киша. И то не обична летња киша, већ пљускови који су читаву фарму претворили у огромну мочвару. Хиљаде људи клизило је по блату, шатори су нестајали, а понеки аутомобили били су потпуно заробљени у земљи. Уместо фестивала, Америка је добила највећу импровизовану бању на отвореном. И ту се догодио први велики апсурд.
Упркос потпуном колапсу организације, пола милиона људи није се претворило у разуларену масу. Напротив. Људи су делили храну, воду, ћебад и лекове. Непознати су помагали непознатима. Лекари су радили без престанка, а хеликоптери америчке војске допремали су храну и превозили музичаре јер путеви више нису постојали.
Један од најнеобичнијих детаља јесте да је докторски тим од свега неколико десетина људи збринуо хиљаде пацијената. Забележена су и два порођаја. Као да пола милиона људи није било довољно, живот је одлучио да пошаље још неколико нових становника у тај привремени град од блата.
Наравно, није све било идилично. Две особе су изгубиле живот. Један младић усмрћен је док је спавао у врећи за спавање, када је преко њега прешао трактор. У гомили од пола милиона људи, многи су страховали да би број жртава могао бити много већи.
Ни музичари нису имали појма да присуствују историји.
Карлос Сантана је касније признао да је био убеђен да треба да наступи тек много касније, па је узео ЛСД. Уместо тога, речено му је да мора одмах на бину. Годинама касније причао је да је током свирке покушавао да убеди себе да му се врат гитаре не помера као змија.
Група „The Who“ свирала је у четири ујутру, а Џо Кокер је завршио наступ баш када је почела нова олуја. Али највећи симбол фестивала постао је Џими Хендрикс. Он је на сцену изашао тек у понедељак ујутру, када је већина публике већ отишла кући. Уместо пола милиона људи, слушало га је тек око тридесет хиљада најупорнијих. Тада је извео чувену верзију америчке химне, претварајући звуке гитаре у експлозије, сирене и ехо рата у Вијетнаму. Била је то музика једне земље која је истовремено славила слободу и слала младиће у џунгле 12.000 километара далеко.
Иронија је у томе што је Вудсток требало да буде само још један музички фестивал. Није требало да постане легенда. Није требало да постане симбол мира, љубави и генерацијске побуне. Није требало ни да преживи сопствени хаос. Али историја ретко пита људе шта су планирали.
Када су последњи посетиоци напустили фарму Макса Јасгура, иза себе су оставили планине смећа, милионске дугове и потпуно исцрпљене организаторе. Ипак, нешто много веће од новца остало је да живи. Свет је добио легенду.
И можда је највећи историјски апсурд у томе што се Вудсток, симбол три дана мира и љубави, родио из кише, несташице хране, саобраћајног колапса и организационог хаоса који би данас вероватно био отказан пре него што би и почео. Испоставило се да понекад најлепше успомене човечанства настају управо онда када се све распада.