У пролећној ноћи 1912. године, док је ледени Атлантик гутао најпознатији брод свог доба, нико од више од две хиљаде путника није могао да претпостави да ће, поред трагедије, у наредним деценијама преживети и једна потпуно другачија прича. Свет је већ био шокиран самим потонућем Титаника. Брод који је представљао тријумф технике, симбол индустријског века и понос Британске империје, нестао је за мање од три сата.
Foto: Pexels
За многе је било тешко прихватити да је нешто тако величанствено уништио обичан ледени брег. А када се људи суоче са катастрофама које делују превише бесмислено, често почињу да траже дубље, мистичније објашњење. Тако је, скоро неприметно, рођена једна од најупорнијих легенди двадесетог века – прича о проклетој египатској мумији која је наводно путовала Титаником.
У средишту читаве мистерије налазио се необичан предмет који никада није био мумија у правом смислу речи. Реч је била о богато украшеном поклопцу ковчега египатске свештенице, артефакту из Британског музеја који је већ годинама пратила репутација несрећног предмета.
Посетиоци су причали о чудним случајностима, новинари су радо преносили приче о проклетствима, а викторијанска Енглеска била је опседнута спиритизмом и окултним појавама.
Међу онима који су обожавали такве приче био је и чувени новинар Вилијам Томас Стид. Он је годинама препричавао анегдоте о „проклетој мумији“ и са одушевљењем расправљао о натприродним појавама. Када је погинуо на Титанику, многи су се сетили његових прича.
Убрзо се појавила гласина да је баш тај древни египатски предмет био укрцан на брод и да је његово проклетство изазвало катастрофу. Иронија је била готово савршена. Предмет који је наводно потопио највећи брод на свету није се ни налазио на њему.
Легенда је расла брже од чињеница. Новине су волеле сензације, а јавност је била гладна мистерија. Причало се о египатској свештеници која се светила свима који су узнемирили њен вечни мир, о чудним предосећајима путника и тајанственим упозорењима која нико није схватио озбиљно.
У време када је археологија откривала благо древног Египта, а сеансе са медијумима биле омиљена забава високог друштва, такве приче су звучале готово уверљиво. Чак су и озбиљни људи били спремни да поверују да постоје силе које се не могу објаснити. Много касније, када је откривена Тутанкамонова гробница, приче о проклетствима добиле су нову снагу, па је и Титаник поново увучен у читаву мистичну представу. Само је један проблем кварило ту фантастичну верзију догађаја. Поклопац ковчега који је наводно изазвао катастрофу мирно је стајао у Лондону, где се налази и данас.
Најзанимљивије је што је ова прича надживела многе историјске чињенице. Док су стручњаци расправљали о брзини брода, недовољном броју чамаца за спасавање и људским грешкама које су допринеле трагедији, јавност је и даље била фасцинирана древним проклетством.
Можда је то и разумљиво. Много је лакше прихватити да је нека натприродна сила потопила Титаник него помирити се са чињеницом да су самопоуздање, претерана вера у технологију и низ погрешних одлука били довољни да изазову катастрофу. И ту лежи највећи парадокс читаве епизоде.
Најпознатија мумија у историји Титаника никада није напустила Британски музеј!
Никада није видела океан, није осетила хладни ваздух Атлантика и није била ни близу брода који је потонуо. Али њено „проклетство“ путовало је даље од многих стварних путника, преживело век и наставило да плови људском маштом, доказујући да легенде понекад имају много дужи живот од истине коју су засениле.