Лето 1986. донело је необичан преседан у свету анимације. Док су милиони деце широм света познавали Трансформерсе као јунаке суботњег јутарњег програма и пластичне играчке разбацане по дечјим собама, у биоскопе је стигао филм који је изненадио чак и најверније обожаваоце. Нико није очекивао да ће прича о роботима који се претварају у возила постати један од најконтроверзнијих догађаја популарне културе осамдесетих година.
На први поглед, све је личило на још један покушај да се прода што више нових играчака. Иза кулиса, међутим, одвијао се много занимљивији процес. Компаније које су стајале иза франшизе желеле су да освежe понуду и на тржиште уведу нову генерацију ликова. Најједноставније решење било је сурово: стари јунаци морали су да уступе место новима.
Тако је настао вероватно најсмелији потез у историји дечје анимације. Сценаристи су без много оклевања уклонили велики број главних ликова које је публика годинама волела. Када је страдао вођа Аутобота, многи млади гледаоци били су искрено потресени. Касније су продуценти признавали да нису схватили колико су се деца емоционално везала за ликове. За њих су то биле фигуре у каталогу играчака; за публику су били хероји.
Мало је познато да су негативне реакције биле толико снажне да је телевизијска серија касније морала делимично да ублажи последице филма. Писма незадовољних гледалаца стизала су у огромном броју, а поједини родитељи жалили су се да су њихова деца из биоскопа изашла у сузама.
Још једна необична прича везана је за глумачку екипу. Глас космичком прождрљивцу Уникрону позајмио је Орсон Велс, човек кога многи историчари филма сматрају једним од највећих редитеља свих времена. Била је то његова последња улога. Према сећањима сарадника, Велс није био нарочито одушевљен чињеницом да тумачи огромног механичког негативца који прождире планете, али је посао прихватио и оставио траг који се и данас памти међу љубитељима франшизе.
Занимљиво је и да филм у тренутку изласка није доживео велики успех. Зарадио је мање него што су продуценти очекивали, а у појединим биоскопима задржао се изненађујуће кратко. Тек касније, са појавом видео-касета и телевизијских реприза, почео је да стиче култни статус. Данас многи историчари популарне културе управо у том филму виде прекретницу после које су анимирана остварења намењена младима почела да се усуђују на озбиљније теме.
Посебан шарм филма лежи у његовој необичној мешавини епске научне фантастике и естетике осамдесетих. Неонске боје, синтетизаторска музика, међузвездани ратови и огромни роботи створили су атмосферу која је постала заштитни знак читаве епохе. Данас се многе сцене посматрају као временска капсула једног раздобља када је будућност изгледала истовремено узбудљиво и помало наивно.
Парадоксално, филм који је првобитно настао да помогне продају играчака надживео је већину производа које је требало да рекламира. Скоро четири деценије касније, многи љубитељи Трансформерса не памте бројеве модела, каталоге ни рекламе. Памте тренутак када су схватили да чак и у свету робота постоје губитак, жртва и пролазност, а управо је то један цртани филм из 1986. године претворило у много више од обичне дечје забаве.