Када је двадесетих година прошлог века двобојно фарбање аутомобила постало модни хит, мало ко је размишљао о једном наизглед безначајном проблему. Како заштитити већ офарбани део каросерије док се наноси друга боја?
Фарбари су покушавали свашта. Папир, тканину, лепкове… Али када би скинули заштиту, често би са њом отишла и свежа боја. Сати пажљивог рада били би уништени за неколико секунди. Док су се други мирили с тим да је то једноставно цена заната, један млади лабораторијски техничар у компанији 3М, Ричард Герли Дру, помислио је да проблем мора имати боље решење.
Није покушавао да измисли машину која ће променити свет. Није тражио лек за неизлечиву болест. Желео је само лепљиву траку која ће држати довољно чврсто, али се скинути без оштећења боје.
Звучало је једноставно. Није било.
Развој је трајао годинама. Требало је пронаћи праву подлогу, прави лепак и равнотежу између чврстог пријањања и лаког одвајања. После низа покушаја, 1925. године настаје прва маскирна трака, намењена управо аутолимарима и фарбарима.
Али Дру се ту није зауставио. Само неколико година касније, почетком септембра 1930. године, патентирана је прозирна целофанска лепљива трака. Данас је готово сви једноставно зовемо – селотејп. У том тренутку нико није могао да претпостави да њена највећа улога тек долази.
Само годину дана раније, слом Њујоршке берзе означио је почетак Велике депресије. Милони људи остали су без посла, а новац је постао драгоцен као никада пре. Више се није куповало ново ако је старо могло да се поправи. И ту је један производ, осмишљен за фарбарске радионице, добио потпуно нов живот.
Прозирном траком људи су почели да крпе готово све што им је дошло под руку. Лепиле су се поцепане књиге, дечје играчке, коверте, фотографије, нотне свеске, завесе, кишобрани, па чак и разбијени прозори, док се не нађе новац за ново стакло. У многим домовима селотејп није био обичан канцеларијски прибор, већ мали кућни спасилац.
У компанији 3М убрзо су схватили нешто необично. Производ који је настао да би заштитио свежу ауто-боју постао је један од најкориснијих предмета у свакодневном животу. Људи су сами проналазили нове начине да га употребе, много маштовитије него што су његови творци икада замишљали.
То је једна од оних историјских прича које подсећају да највеће идеје не почињу увек великим питањима. Понекад почињу нервозним фарбаром који покушава да сачува свеж слој боје.
Производ направљен за једну радионицу стиже у милионе домова. Предмет намењен професионалцима постаје симбол сналажљивости обичних људи. Оно што је требало да реши мали индустријски проблем постаје незаменљив савезник читаве једне генерације која је научила да ништа не баца.
Мало је изума који су тако тихо ушли у историју. Без велике помпе, без свечаних откривања и насловних страна. Једноставно су се нашли у фиоци скоро сваке куће. И тамо су остали до данас.
Иначе, име „Scotch Tape“ није случајно. Прве верзије траке имале су лепак само уз ивице, како би се уштедео материјал. Незадовољни фарбари су се нашалили да је компанија „шкрта као Шкоти“ (scotch је у тадашњем америчком жаргону значио штедљив), па је надимак остао и постао званичан назив производа.
Ричард Герли Дру није измислио само прозирну лепљиву траку. Пет година раније развио је и маскирну траку, без које је модерно фарбање аутомобила било готово незамисливо.
Иако га данас доживљавамо као ситницу, селотејп се често налази на листама изума који су највише променили свакодневни живот. Не зато што је био најсложенији, већ зато што је решио безброј малих проблема које људи имају сваког дана.