Година 1999. заувек ће остати урезана у колективно сећање Балкана као пролеће изгубљених живота и прекинутих снова. У низу трагичних догађаја током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, ноћ између 13. и 14. маја издваја се као једна од најмрачнијих тачака. Код села Кориша, недалеко од Призрена, ваздушни удари су погодили колону цивила који су, бежећи од ратних страхота, потражили привремени заклон. Оно што је требало да буде мирна ноћ под отвореним небом, претворило се у стратиште за 87 особа, међу којима су већину чинила деца, жене и старци.
Из војне и објективне перспективе, случај Кориша представља најсуровији пример концепта „колатералне штете”. НАТО снаге су летеле на великим висинама, ван домета југословенске ПВО, што је често доводило до смањене прецизности у идентификацији циљева на земљи. Званично образложење алијансе након напада било је да је колона идентификована као војни циљ – наводно командно место или концентрација српских снага сигурности. Међутим, стварност на терену, прекривена димом и пламеном, открила је само тракторе, запрежна кола и тела најневинијих.
Деца као највећа жртва статистике
Оно што овај догађај чини посебно болним јесте демографска слика жртава. Већина погинулих била су деца, од којих су нека била млађа од пет година. Заједно са њима страдали су и њихови родитељи, чиме су читаве породичне лозе угашене у неколико секунди деловања авијације.
Овај догађај је изазвао оштре осуде међународних организација за људска права, које су критиковале употребу касетне муниције и тактику бомбардовања са великих висина, наглашавајући да технологија не сме бити изговор за губитак људскости.
Медијски рат и терет истине
Кориша је постала поприште и интензивног информативног рата. Док су југословенске власти извештавале о масакру недужних цивила, међународни званичници су се суочавали са притиском да објасне како су „паметне бомбе” могле тако трагично да погреше.
Овај догађај, уз претходно погађање колоне избеглица код Ђаковице и амбасаде Кине у Београду, суштински је пољуљао моралну оправданост операције у очима доброг дела светске јавности. Трагедија је показала да у модерном рату, ма колико он био технологизован, граница између војног циља и људског заклона постаје застрашујуће танка.
Трајни ожиљак на тлу Балкана
Данас, Кориша стоји као опомена на цену ратних сукоба и геополитичких превирања преко леђа обичног човека. Она није само број у извештајима или тачка на војним мапама; она је симбол дубоког ожиљка који се не зацељује датумима или потписима на споразумима. Памћење на 87 жртава из Корише превазилази политичке оквире и постаје део шире балканске хронике страдања, подсећајући нас да је у сваком сукобу највећи губитник увек исти – дете које није дочекало да одрасте.