Женке свитаца из рода Photuris су прави фатални преваранти. Оне проучавају светлосне сигнале женки из потпуно друге врсте свитаца (Photinus). Када ухвате ритам, ове лажљивице почињу да имитирају тај специфични светлосни код како би привукле усамљене мужјаке те друге врсте који траже љубав. Након што заљубљени мужјак долети мислећи да га чека романса, лажна женка га шапатом ухвати и – поједе га у мраку.
У летњим ноћима, треперење свитаца у мраку делује као један од најромантичнијих призора које природа може да понуди. Међутим, у свету ових светлећих инсеката, ноћни плес често није увод у љубавну причу, већ сурови, еволуциони трилер. Док већина врста користи своје светлосне сигнале за проналажење партнера, женке свитаца из рода Photuris развиле су тактику која би се у модерном дигиталном свету могла описати као креирање лажних профила ради – убиства. Ове „фаталне жене“ су прави мајстори биолошке обмане, а њихова стратегија већ деценијама фасцинира ентомологе.
Главна мета ове преваре су безазлени мужјаци из потпуно друге врсте свитаца, тачније из рода Photinus. Свака врста свитаца има свој јединствени светлосни код – тачно одређен ритам, трајање и интензитет мигања који функционише као својеврсна шифра за парење. У нормалним околностима, мужјак лети и шаље свој светлосни сигнал, а женка његове врсте му са траве одговара у тачно дефинисаном размаку од неколико секунди, потврђујући да је спремна за сусрет.
Овде на сцену ступају предаторске женке Photuris. Како је открио чувени амерички ентомолог др Томас Ајснер са Универзитета Корнел током својих пионирских студија, ове женке поседују задивљујућу способност декодирања туђих језика. Оне седе у мраку, пажљиво посматрају и проучавају светлосне сигнале околних Photinus мужјака, а затим почињу да имитирају одговор њихових женки. Када ухвате тачан ритам и темпо одговора, оне шаљу лажни светлосни сигнал „љубави“.
Заљубљени и потпуно заслепљени мужјак, мислећи да га на тлу чека романтични састанак са женком његове врсте, слеће право у клопку. Уместо љубавне идиле, дочекују га оштре чељусти лажне женке која га истог тренутка ухвати и поједе у потпуном мраку.
Међутим, истраживања која су касније спроведена показала су да овај брутални канибализам има и дубљу, хемијску сврху. Мужјаци из рода Photinus у својим телима садрже специфичне, горке токсине зване лусибуфагини. Ови токсини су заправо врхунско одбрамбено оружје које их штити од већих предатора, попут паукова и птица.
Женке из рода Photuris саме по себи не могу да производе овај отров, па га буквално „краду“ тако што једу своје рођаке. Кроз ову сурову гозбу, они преузимају токсине у свој организам и на тај начин обезбеђују сигурност за себе, али и за своја будућа јајашца која такође постају отровна и заштићена од нападача. Својим фасцинантним и језивим тактикама, ови ноћни лажљивци доказују да светло у мраку понекад не представља спас и наду, већ врхунски пројектовану смртоносну замку.