Када се данас помене пустињак, многи замишљају човека који је побегао од света. Свети Сисоје Велики био је управо то, али и нешто много више. Живео је у египатској пустињи у IV веку, далеко од градске вреве, политике и свакодневних брига које су мучиле његове савременике. Ипак, мало је светитеља чије речи звуче тако блиско човеку нашег времена.
Након смрти Антонија Великог, Сисоје се повукао у пећину у којој је некада живео овај велики отац монаштва. Годинама је водио живот строгог подвига, молитве и поста. Савременици су га сматрали човеком велике духовне снаге, а предање му приписује и дар чудотворства.
Међутим, оно по чему је остао упамћен нису чуда. Остале су његове речи.
Једном приликом брат је упитао старца шта да ради јер непрестано пада у исти грех. „Устани“, одговорио је Сисоје. „Устао сам, па сам поново пао.“ „Опет устани.“ „Докле?“ „Док те смрт не затекне или у паду или у устајању.“
Тешко је пронаћи мисао која боље описује духовну борбу човека. У времену у којем се успех представља као непрекидан успон, Сисоје је говорио о нечему што свако искрено препознаје у сопственом животу – о падовима. Његова порука није била да човек никада неће погрешити. Није чак ни обећавао брзу победу над слабостима. Говорио је да је суштина у томе да после пада не останемо да лежимо.
У томе се крије разлог због којег га многи доживљавају као необично савременог светитеља. У житијима светих често наилазимо на људе који су достигли велике духовне висине. Код Сисоја изненађује нешто друго. Што су га други више поштовали, он је себе сматрао већим грешником.
Најпознатија сцена из његовог живота одиграла се на самрти. Окупљени ученици приметили су како његово лице сија необичном светлошћу. Старац је говорио као да разговара са небеским посетиоцима. На њихово чуђење рекао је да су дошли пророци, потом апостоли, а затим анђели.
Ученици су били уверени да човек таквог живота мирно одлази Господу. Али тада је Сисоје изговорио речи које вековима потресају хришћане: „Заиста не знам да ли сам поставио почетак покајању.“ То није говорио човек који је живео немарно. То је говорио подвижник кога је Црква већ сматрала светим. У тим речима нема очајања. Има дубоке свести да је духовни живот пут, а не трофеј који се једном освоји.
Савремени човек живи под притиском да стално доказује своју вредност. Мора бити успешнији, лепши, продуктивнији и сигурнији у себе него јуче. Неуспех се често доживљава као пораз, а слабост као нешто што треба сакрити.
Сисоје Велики нуди потпуно другачију перспективу. Он не пита колико смо пута пали. Пита да ли смо поново устали. Не говори о савршенима, већ о онима који се боре. Не велича човека који никада није погрешио, већ човека који није престао да се каје, моли и нада.
Можда је зато један пустињак из четвртог века остао толико близак људима двадесет првог века. Док се свет непрестано мења, његова порука остаје иста: човек није одређен својим падовима, већ спремношћу да после сваког од њих поново крене ка добру.
И управо због тога Свети Сисоје Велики није само светитељ далеке прошлости. Он је један од оних ретких гласова који и данас умеју да проговоре право у срце.