Британски мајор Пади Рој Бејтс заузима напуштену војну платформу из Другог светског рата у међународним водама и проглашава себе за принца, а своју жену за принцезу од Спиленда. Човек је деценијама штампао сопствене пасоше, новац и водио „рат” против британске морнарице (пуцајући на њих упозоравајућим хицима), само да би доказао да му држава не може ништа.
Да би човек основао сопствену краљевину, некада су му били потребни војска, вековно право по рођењу и благослов Ватикана, али у двадесетом веку се испоставило да је сасвим довољна и монументална количина тврдоглавости, једна напуштена војна платформа и его већи од британске империје. На неколико миља од обале Сафока, усред сивог и немилосрдног Северног мора, уздизала се бетонска грдосија Рафс Тауер – вештачко острво изграђено током Другог светског рата које је британска војска једноставно напустила и препустила рђи. Међутим, оно што је за државу био обичан комад војног отпада, за бившег мајора и екстравагантног бизнисмена Падија Роја Бејтса постало је обећана земља, бесплатна палата и савршена позорница за врхунски шамар тадашњем међународном правном поретку. Он је у овој напуштеној платформи видео шансу да постане оно што му је судбина неправедно ускратила: апсолутни владар сопственог сувереног парчета бетона.
Када је са својом породицом и шачицом пријатеља заузео платформу, Бејтс није планирао обично сквотовање, већ је ствари поставио на највиши државнички ниво. Прогласио је независност кнежевине Силенд, самопрогласио се за принца Роја, а своју супругу Џоан уздигао у чин принцезе, поклонивши јој ово рђаво царство као сулуди рођендански поклон.
2.септембра 1967. је подигао заставу своје новопечене државе на платформи и званично је прогласио независном територијом. Да све буде још бизарније и потпуно у његовом стилу ега и романтике, он је тај датум изабрао из врло специфичног разлога — био је то рођендан његове супруге Џоан. Рој је закључио да је поклањање једне титуле принцезе и суверене (иако рђаве) државе усред Северног мора савршен и најоригиналнији могући рођендански поклон за његову жену.
За краљевску породицу Силенда, чињеница да им се држава састоји од две бетонске куле и једне равне палубе величине фудбалског терена није била препрека да развију пуну државну инфраструктуру. Принц Рој је са уживањем почео да штампа сопствени новац, издаје званичне пасоше са краљевским грбом и компонује националну химну која је одзвањала преко морских таласа, уживајући у улози човека који је буквално измислио државу из чистог ината према круни.
Права забава почела је када је Британска краљевска морнарица схватила да им под носом расте независна територија, па су послали патролне бродове да извиде ситуацију и уклоне „лудог мајора”. На њихово опште запрепашћење, са платформе је одјекнула пушчана паљба: принц Рој је лично дохватио оружје и испалио неколико упозоравајућих хитаца ка британским војницима, јасно им стављајући до знања да улазе у територијалне воде Кнежевине Силенд. Када је случај завршио пред британским судом, догодила се највећа правна гротеска модерног доба – судија је пресудио да се платформа налази изван територијалних вода Уједињеног Краљевства и да британски закони ту једноставно не важе. Бејтсов его је тада доживео потпуни тријумф; добио је црно на бело да држава нема моћ над његовом бетонском тврђавом.
Овај поморски апсурд остаје вероватно најлепши споменик индивидуалном лудилу који је успео да преживи све историјске олује и покушаје пучева. Силенд је касније преживео чак и краткотрајни „државни удар” када је група немачких и холандских бизнисмена покушала да преотме платформу, али их је принц Рој са својим верним снагама брзо неутралисао и држао као ратне заробљенике, приморавајући немачке дипломате да званично дођу на платформу и преговарају о њиховом пуштању. Кроз деценије пркошења великим силама са обичног рђавог постоља, ова прича нас подсећа да су границе држава и међународно право често само ствар перцепције, и да је уз довољно безобразлука и добре воље могуће бити краљ свог сопственог дворца, чак и ако је тај дворац обична напуштена војна чекаут станица усред хладног мора. Тако је 2. септембар постао званични Дан независности Силенда, који ова заједница слави и данас.