Неприкосновени лидер социјалистичке Југославије Јосип Броз Тито умро је 4. маја 1980. године, а на челу земље, од 1963. Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, налазио се пуних 35 година.
Тито је умро у Љубљани, уочи 88. рођендана, а већ тада многи су његову смрт видели као почетак краја југословенске државе.
Данас, 46 година касније, времена његове владавине неретко се сећају као периода мира, релативне стабилности и постепеног напретка за већину.
На чело Југославије избио је победом у Другом светском рату, односно ослобођењем Београда октобра 1944. уз пресудну помоћ Совјета, али и западних савезника.
Предводио је покрет отпора у окупираној Југославији током Другог светскога рата, убедљиво најмасовни и најуспешнији на тлу Европе западно од совјетских граница.
Као прослављени ратни лидер, управљаће потом Југославијом деценијама, праћен уважавањам широм света, посебно пошто је постао челник и Покрета несврстаних.
Рођен је у Кумровцу, на самој граници Хрватске са Штајерском, највероватније 7. маја 1892. као седмо од петнаестеро деце у породици. Отац Фрања је био Хрват, мајка Марија Словенка.
Док се налазио на челу социјалистичке Југославије, као његов рођендан обележаван је 25. мај, као својеврсни државни празник Дан младости.
У складу са тада систематски негованим култом личности, Дан младости је прослављан низом манифестација, а коначно и слетом на стадиону ЈНА, где му је додељивана такозвана штафета младости, која је претходно кружила земљом на рукама посебно одабраних омладинаца.
Из родног Кумровца одлази у Сисак, где је учио браварски занат. Потом се у потрази за послом кретао од Загреба, преко Трста, Камника, Ченкова у Чешкој, до Беча и Бечког новог места. Осим у оквиру ондашње Аустроугарске, извесно време је радио у Немачкој, у Минхену и Манхајму.
Занимљиво, током одслужења редовног војног рока од 1913. запажен је пошто му је успело да освоји друго место на армијском надметању у мачевању Аустроугарске војске, када је првопласирани био један хабзбуршки надвојвода. Награђен је и подофицирским чином.
Током Првог светског рата био је на фронту према Србији, на Дрини, што је заобилажено у његовим званичним биографијама. Потом, после краткотрајног боравка у Петроварадинској тврђави, одлази на фронт према Русима, у Галицији. Пошто су га козаци ранили, заробљен је маја 1915. Крај рата, уз тежак опоравак, дочекаће у Русији.
Тамо се налазио у удаљеном Сибиру, у време револуција фебруара и новембра 1917.
Пошто је доспео на власт после Другог светског рата, његови биографи тврдили су да је учествовао у Октобарској револуцији, што није истина.
Пошто се оженио у Русији, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца долази крајем октобра 1920.
Извесно време радио је потом у Великом Тројству код Бјеловара, па у Загребу, Краљевици, Београду, Смедеревској Паланци, али нигде се није дуже задржавао.
Тада се ангажује као синдикални активиста, а убрзо се посвећује политичком раду. Ухапшен је као секретар месне организације Комунистичке партије у Загребу, августа 1928. када је осуђен на пет година затвора. Робијао је у Лепоглави, па у Марибору.
После уклањања Милана Горкића (Ј. Чижински) претходног лидера КПЈ, крајем 1937. поступно избија у сам врх партије. Био је заговорник повратка руководства КПЈ у земљу из иностранства, насупрот већини партијских првака.
По свему судећи, Москва га је за прву личност КПЈ прихватила тек 1940.
Током боравка у Москви 1936. и 1937. посвећено се бавио образовањем, али и кадрирањем. Имао је важну улогу и организовањем помоћи шпанским републиканцима, у складу с политиком Коминтерне. Било је то време ликвидације бројних првака КПЈ, као уосталом и совјетских комуниста.
Предводио је устанак у окупираној Југославији од јула 1941. после напада Немачке на Совјетски Савез, као вођа КПЈ односно Партизанског покрета, званично Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије.
Током Другог заседања АВНОЈ-а, новембра 1943, додељено му је звање маршала.
Паралелно са борбом против окупатора изведен је и револуционарни преображај власти, уз бројне жртве стварних или потенцијалних политичких противника, посебно остатака апарата међуратне Краљевине Југославије.
Иако је у прво време доживљаван као најправовренији следбеник Москве, лета 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија, односно Стаљинов притисак.
Потом се поступно, у склопу ондашње глобалне атмосфере тзв. хладног рата, приближио Вашингтону, па је педесетих Југославија уживала значајну војну, финансијску и другу помоћ од САД, што је за последицу имало високе стопе раста.
Један је од оснивача, уз Нехруа и Насера, Покрета несврстаних, што је у тадашњим међународним околностима, у време деколонизације, имало велики значај.
Несумњиво је заслужан што је тај покрет, посебно у познијој фази, избегао тежње појединих чланица ка приближавању једном од блокова.
Иако се последњих година доба његове управе Југославијом многи сећају с носталгијом, остаје чињеница да је у унутрашњој политици оставио устројство које се на крају показало као погубно по опстанак земље.
Усвајањем уставних решења 1974. када је он и формално постао доживотни председник, функције централне државе су сасвим сведене, на, делом, спољну политику, одбрану и монетарну емисију. А и ту је кадровска политика вођена по такозваном кључу, при чему је за кључне одлуке захтеван консензус.
Разграђивање земље, које је било упадљиво већ уставним решењима 1963. тиме је доведено до нивоа апсурда.
Његовој сахрани маја 1980. у Београду, присуствовало је више од 200 високих личности из целог света, што је показатељ међународног угледа који је уживао.
Југославија га је, међутим, наџивела свега десетак година.