Када су у рано пролеће 1453. године страже на моћним Теодосијевим бедемима угледале прве османске извиднице, мало ко је у Константинопољу веровао да присуствује последњем чину једне хиљадугодишње драме. Византија, некадашње моћно Царство Римљана, те године се свела готово искључиво на своју престоницу, опкољену и изнурену, али и даље пркосну у свом мермерном сјају. На трону је седео Константин XI Драгаш, трагични јунак који ће ускоро постати легенда, док је са друге стране стајао млади, амбициозни султан Мехмед II, касније назван Освајач, човек који је био опседнут идејом да сруши „неосвојиву“ тврђаву хришћанства.
Чудовиште од бронзе и мађарски ливац
Један од најинтересантнијих детаља ове опсаде, који често измиче сувим историјским хроникама, јесте прича о мађарском мајстору по имену Урбан. Он је првобитно понудио своје услуге византијском цару, тврдећи да може излити топ који би смрвио сваки бедем. Међутим, осиромашена византијска благајна није могла да плати његову цену. Урбан је потом отишао султану Мехмеду, који га је дочекао раширених руку и обезбедио му неограничена средства.
Резултат је било „Василевс“ – монструозно артиљеријско оруђе дугачко преко осам метара, које је испаљивало камене кугле тешке неколико стотина килограма. Када је тај топ први пут детонирао испред зидина Константинопоља, земља се тресла километрима уокруг. Био је то звучни сигнал краја средњег века; дебели камени зидови, који су вековима штитили град од Авара, Арапа и Бугара, почели су да попуштају пред моћи барута.
Најдраматичнији потез који је Мехмед II повукао догодио се у ноћи између 21. и 22. априла. Пошто су Византинци затворили улаз у Златни рог огромним гвозденим ланцем, онемогућивши приступ османској флоти, султан је наредио нешто незамисливо. Уместо да кида ланац, он је наредио да се изгради дрвени пут преко брда Галата. Под окриљем ноћи, хиљаде волова и војника вукле су османске галије преко копна, подмазујући трупце лојем, да би их пред зору спустили директно у воде Златног рога.
За становнике града, призор бродова који „плове по брдима“ био је психолошки ударац од којег се нису опоравили. Био је то јасан знак да Мехмед не преза ни од чега како би остварио свој циљ.
Последња литургија под куполом Агиа Софије
У предвечерје финалног јуриша, 28. маја 1453. године, у велелепној цркви Свете Софије одржана је заједничка служба. У ретком тренутку јединства, православни и католички свештеници, војници и грађани, молили су се заједно, знајући да су шансе за опстанак минималне. Цар Константин XI, свестан своје судбине, одржао је говор који су хроничари забележили као најтужнији и најпркоснији говор у историји Византије, позивајући своје људе да се боре за веру, отаџбину и породицу.
Следећег јутра, кроз малу капију познату као Керкопорта, коју је неко случајно или намерно оставио отвореном, османски јањичари су почели да надиру у град. Цар Константин је виђен како баца са себе царска обележја и са мачем у руци јуриша у гужву борбе, нестајући у вихору историје. Његово тело никада није поуздано идентификовано, што је касније родило легенду о „Окамењеном цару“ који ће се једног дана пробудити и вратити град свом народу.
Пад Константинопоља означио је крај византијског света, али је истовремено покренуо талас учених људи који су пребегли у Италију, носећи са собом античке рукописе и знање, чиме су директно подстакли рађање Ренесансе. Тако је смрт једне старе цивилизације постала клица из које ће израсти модерна Европа.
29. мај 1453.
Опсада је почела почетком априла те године и трајала је нешто мање од два месеца. На тај уторак, 29. маја, у раним јутарњим часовима, османске трупе су извршиле одлучујући јуриш и пробиле одбрану, чиме је након више од хиљаду година званично престало да постоји Источно римско царство (Византија).
Занимљиво је да се у многим грчким и балканским крајевима и данас уторак сматра баксузним даном управо због сећања на овај историјски догађај.