У најновијој епизоди подкаста „Пулс Пазове”, историчар Гојко Вујачић пружио је гледаоцима фасцинантно путовање кроз прошлост нашег краја, поручивши да само познавање прошлости може предвидети будућност. Без длаке на језику, Вујачић је оголио заблуде у које вековима верујемо и открио мало познате детаље о српским јунацима, римским царевима и драматичним променама у Срему.
Говорећи о свом позиву, Вујачић истиче да себе доживљава као мисионара који својим ученицима приповеда прошлост с надом да ће из ње извући праве закључке. Ипак, признаје да је најтеже ствар када људима морате да саопштите истину за коју постоји хиљаду посто доказа да је била таква, а они и даље одбијају да прихвате чињенице.
Срушен највећи српски мит: Марко Краљевић није убијао Турке, већ је за њих дао живот!
Одговарајући на питања о најтежим деловима историјског позива и објашњавању историјских чињеница, Вујачић се осврнуо на примере из средњег века, посебно истакавши чувеног јунака српске традиције.
„Узмимо за пример чувеног јунака Марка Краљевића, који убија Турке буквално, читајући наше народне песме, Марко убија Турке на дневном нивоу. То је испричана прича, то није историјски потврђено апсолутно. Марко Краљевић јесте потврђена историјска личност и то је један од првих Срба који је постао турски вазал, дакле турски слуга. То је човек који се, ако се некад и борио, борио на страни Турака и историјски је потврђено да је погинуо борећи се 1395. године на Ровинама, борећи се на страни Турака”, објаснио је Вујачић.
Супротно томе, Вук Бранковић је историјска личност за коју се везује потпуна супротност у народној традицији. Вујачић наглашава да је Бранковић био човек који се борио на страни Турака само у одређеним контекстима када је морао, али је историјски потврђено да је погинуо борећи се против њих и да је преминуо као турски заточеник. Као лични антипод Марку Краљевићу, Вујачић наводи Вука Бранковића као господара Косова који је завршио живот у заточеништву.
Пркос Риму: Како је цар Проб засадио прве винограде у Срему
Прелазећи на антички период и римску епоху у Срему, Вујачић је подсетио да је на територији Срема рођено чак девет римских царева. Најпознатији међу њима, чије се име везује за наше крајеве, јесте Проб.
„Проб или Пробус је цар који је остао упамћен зато што је желео да се препознају лепоте и потенцијали Срема, па наредио да се ту гаји и сади винова лоза. До тог тренутка важило је правило у римском царству да једино на територији Италије, а Италија је била срж римског царства, једино на територији Италије сме да се гаји винова лоза. Није се то наравно 100% поштовало, али свакако да је правило било такво. Цар Проб или Пробус је, када је видео лепоте и потенцијал Срема, наредио и први виногради су колико сам ја читао, управо негде у околини Ердевика, дакле код нас ту у Срему. Ту су засађени први виногради”, наводи Вујачић.
Историчар додаје да Срем данас представља једно од подручја са највише винограда, а темеље овог узгоја поставили су још Римљани у сремским местима.
Планско насељавање Пазова: Од евангелиста до Подунавских Шваба
Говорећи о локалној историји Старе и Нове Пазове, Вујачић се осврнуо на досељавање народа током 18. века.
-
Стара Пазова: Настала је у време владавине царице Марије Терезије и цара Јосифа II, када су на ове просторе досељени Словаци, протестанти. Циљ аустријских власти био је да плански населе ове крајеве марљивим становништвом.
-
Нова Пазова: Основана је касније досељавањем немачког становништва, односно Подунавских Шваба. Ово насеље је карактеристично по свом ушореном типу градње, типичном за војвођанска села тог доба.
Вујачић наглашава да су и Срби, и Словаци, и Немци током векова заједно градили овај простор, делећи добру и злу судбину пограничних региона.
Шок 1944. године: Када су Швабе отишле, а колонисти затекли угрејане шпорете
Један од најупечатљивијих делова подкаста тиче се драматичних промена током и након Другог светског рата.
„Немачка популација је у октобру 1944. године напустила Нову Пазову у паници пред долазак партизанских јединица и Црвене армије. Колонисти који су дошли у Нову Пазову затекли су потпуно опремљене куће, где су у шпоретима још увек биле подложене ватре и остављени ручкови од претходних власника”, истиче Вујачић.
Нови становници, досељени из пасивних крајева Југославије (Далмације, Лике, Кордуна, Баније и Босне), донели су свој менталитет и културу, уклапајући се у нови амбијент сремске равнице.