Тог 16. маја 1975. године, свет је сазнао да Хималаји више нису ексклузивни мушки клуб. Док је ветар брзином од преко 150 километара на час брисао ледене падине, једна сићушна жена, тешка једва 42 килограма и висока само 152 центиметра, стајала је на 8.848 метара надморске висине.
Јунко Табеи, Јапанка којој су многи говорили да јој је место код куће уз чај и децу, постала је прва жена која је удахнула ретко небо Монт Евереста. Био је то тренутак када је „нежни пол“ доказао да челик у карактеру не зависи од телесне масе, већ од дубине удаха.
Пут до врха за Јунко није почео у базном логору, већ годинама раније у Токију, где је основала „Женски планинарски клуб“.
У време када су спонзори веровали да жене не могу да издрже напоре висинског алпинизма, Јунко је средства за експедицију прикупљала шијући опрему од старих прекривача за аутомобилска седишта и правећи вреће за спавање од машне.
Чак и када су коначно стигли на планину, природа им није била наклоњена. Само дванаест дана пре него што ће дотаћи врх, Јунко је затрпала лавина на висини од 6.300 метара. Била је без свести, потпуно прекривена снегом, док су је шерпаси извлачили за ноге. Већина би тада одустала, али Јунко је, иако у модрицама и боловима, једва четири дана касније наставила успон на све четири ноге.
Техника преживљавања: шнајдерски занат на осам хиљада метара
Оно што овај успон чини готово надреалним јесте чињеница да Јунко и њен тим нису имале приступ ултралаким, модерним материјалима које данашњи алпинисти узимају здраво за готово. С обзиром на то да су их велики спонзори одбили, Јапанке су биле присиљене на импровизацију која граничи са лудилом. Јунко је већи део своје опреме сама дизајнирала и сашила.
Користила је водоотпорна платна намењена за камионске цираде како би направила рукавице и заштитне навлаке за ципеле. Сваки шав на њеној одећи био је производ ручног рада и очајничке жеље за опстанком. Док су мушке експедиције тог времена имале подршку читавих индустрија, Јунко је Еверест победила у опреми која је више подсећала на кућну радиност него на врхунску технологију, доказујући да планину не осваја Gore-Tex, већ срце које куца испод њега.
Последњи кораци на ивици ножа
Мало је познато колико је заправо био драматичан сам финиш успона. Када је стигла до чувеног „Хиларијевог степеника“, Јунко се суочила са застрашујућом чињеницом: морала је да пређе преко узаног леденог гребена где би један погрешан покрет значио пад у понор дубок хиљадама метара.
Касније је причала да никада у животу није осетила такав бес према сопственом страху. Пузећи преко леда, борећи се за сваки молекул кисеоника, прешла је ту „ивицу ножа“ и коначно стала на сам врх. Уместо величанствених говора, прва мисао јој је била: „Хвала Богу, не морам више да се пењем“.
Јунко Табеи је до краја живота остала скромна, често говорећи да би радије да је памте као 36. особу која се попела на Еверест, него као „прву жену“. Ипак, њена победа је била почетак нове ере. Она није само срушила мит о женској слабости, већ је отворила врата за хиљаде жена које ће касније кренути њеним стопама.
Након Евереста, постала је и прва жена која је освојила „Седам врхова“ (највише врхове свих седам континената). Јунко је доказао да Хималаји не познају пол – они познају само издржљивост, припрему и тиху, смртоносну амбицију која не прихвата „не“ као одговор.
Еколошка савест „Мајке планина“
Јунко Табеи није желела да буде само освајач; она је желела да буде заштитник. У позним годинама, када је Монт Еверест постао жртва сопствене популарности и комерцијалних експедиција које су за собом остављале тоне смећа и празне боце кисеоника, Јунко је подигла свој глас против „диснејизације“ планине.
Вратила се на Хималаје, али овога пута не да би се пењала, већ да би предводила еколошке акције чишћења. Често је говорила да је на Евересту постал „превише велика гужва“ и да планина пати под теретом људског ега.
Својим радом је инспирисала потпуно нови приступ планинарењу – онај који не слави само врх, већ поштује сваки камен на путу до њега. Чак и када јој је касније у животу дијагностикован рак, њена прва мисао није била предаја, већ како да још једном, макар и у мислима, заштити те беле пространства која су јој дала смисао живота.