Некада се свадба у Србији није мерила бројем званица, већ умећем домаћина да три дана нахрани село, родбину, путнике намернике и музиканте који нису испуштали трубу из руку. Мирис печене јагњетине и прасетине ширио се још од зоре, казани су крчкали по двориштима, а испред куће стајале су дугачке дрвене софре прекривене белим платном и тешким округлим хлебовима.
Свадба није била само породична свечаност. Била је то јавна ствар, питање части, угледа и домаћинства. У многим крајевима Србије свадбе су трајале по два или три дана, понегде и дуже. Гости су долазили пешке, на коњима или воловским колима, често из удаљених села, па је храна морала бити јака, масна и обилна. Нико није смео да оде гладан. То би била срамота која се памти годинама.
У другој половини XIX века, у време када је Србија још мирисала на дим огњишта и тек излазила из векова под Османским царством, свадбена трпеза представљала је мешавину старих српских обичаја, балканског наслеђа и сеоске практичности. Није било „декорација“ у модерном смислу. Само бакарни лонци, дрвене кашике, печеница која се окреће на ражњу и песма која се чује до суседног брда.
На столу се најчешће прво налазила проја. Тврда, мирисна, печена у великој тепсији, ломила се руком и јела уз сир, кајмак и лук. Пшенично брашно било је скупо и чувало се за посебне прилике, док је кукуруз после XVIII века постао основа народне исхране у великом делу Србије. Зато је проја била више од хране – била је свакодневица сиромашног народа, али и неизоставан део свечаног стола.
Потом су стизале чорбе. У неким крајевима служила се свадбарска чорба од телетине или јагњетине, густа и јака, са доста меса и поврћа. У другим деловима земље прво би се износили кисели купус, пребранац или сарма, нарочито током јесени и зиме. Велики бакарни казани нису се гасили данима.
Али прави центар свадбе било је печење.
Прасе или јагње окретало се сатима изнад жара. То није био посао за свакога. Најчешће су га окретали искусни мушкарци из породице, уз стално доливање масти и ракије по кори како би месо остало сочно, а кожа добила ону чувену пуцкетаву хрскавост. Мирис печења био је знак да свадба заиста почиње.
У богатијим кућама служиле су се и пите – са сиром, месом или јабукама. На столу су били кисело млеко, кајмак, чварци, суво месо, печени кромпир испод сача, а у неким деловима Шумадије и Баната чак и домаћи резанци са маком или орасима.
Пило се много. Ракија је била обавезна и пре јела и после јела. Шљивовица, препеченица или лозовача служиле су се из чокања које су кружиле од руке до руке. Одбијање пића често се сматрало увредом домаћину. Вино је било ређе у сиромашнијим крајевима, али у виноградарским областима није изостајало.
А музика, она никада није била позадина. Била је срце свадбе. Свирали су гајдаши, фрулаши, тамбураши, а касније и трубачи. Коло се хватало испред куће, у прашини дворишта, под фењерима и месечином. Уморни музичари јели су заједно са гостима, а често су добијали најбоље парче печења, јер без њих свадба није имала душу.
Много тога са тих старих свадби нестало је у савременом времену. Данас су менији штампани, торте вишеспратне, а музика често стиже из звучника. Али негде у мирису вреле проје, у диму ражња и у звуку старе песме, још живи успомена на време када је свадба била више од догађаја – била је сабор живота.