Када је у јануару 1920. године умро у једној париској болници, Амедео Модиљани није оставио богатство, нити славу какву данас повезујемо са његовим именом. Имао је само 35 година, разорено здравље, неколико блиских пријатеља и репутацију ексцентричног боема који је више времена проводио по кафанама Монпарнаса него у удобности сопственог атељеа.
Вест о његовој смрти није уздрмала свет. Није било великих наслова нити дугих некролога. А ипак, век касније, његове слике продају се за десетине, па и стотине милиона долара. Данас се Амедео Модиљани сматра једним од најпрепознатљивијих уметника 20. века, човеком чији су издужени вратови, бадемасте очи и меланхолична лица постали део светске културне баштине.
Његова прича је, међутим, много више од приче о сликарству. То је прича о таленту, болести, љубави, сиромаштву и Паризу у тренутку када је био престоница светске уметности.
Дечак из Ливорна
Амедео Клементе Модиљани рођен је 12. јула 1884. године у Ливорну, лучком граду на обали Тоскане. Потекао је из јеврејске породице чије је богатство у тренутку његовог рођења већ почело да нестаје.
Породична легенда каже да су истог дана када је рођен повериоци дошли да заплене имовину. Према тадашњем италијанском закону, кревет на којем је лежала породиља није смео бити заплењен, па су укућани на њега нагомилали највредније ствари које су поседовали. Та сцена касније је добила готово пророчански призвук: дечак који је дошао на свет усред финансијског слома читавог живота ће живети на ивици сиромаштва.
Од детињства је био крхког здравља. Прележао је плеуритис, тифус и друге тешке болести које су оставиле трајне последице. Управо током једног опоравка почео је озбиљније да црта. Мајка је касније записала да је већ као тинејџер био опседнут уметношћу и уверен да ће његов живот бити посвећен сликању.
Почетком 20. века млади уметници из целе Европе хрлили су у Париз. Ни Модиљани није био изузетак. У град је стигао 1906. године, у време када су се на његовим улицама укрштали кубизам, експресионизам, симболизам и десетине других уметничких праваца који су мењали начин на који ће свет посматрати уметност.
На Монмартру, а касније на Монпарнасу, делили су се јефтини атељеи, последњи новчићи и велике амбиције. У кафанама су се могли срести млади Пабло Пикасо, Диего Ривера, Морис Утрило, Хаим Сутин и бројни други будући великани.
Модиљани је брзо постао препознатљива фигура париске боемије. Висок, елегантан, често обучен боље него што му је новчаник дозвољавао, остављао је снажан утисак на људе које је упознавао. Пријатељи су га описивали као шармантног, духовитог и образованог човека који је могао сатима да рецитује поезију напамет.
Али иза тог шарма крила се друга страна личности. Болест га је непрестано пратила, а алкохол и дрога постали су начин да ублажи физичке тегобе и унутрашње немире.
Уметник који није желео да личи ни на кога
Док су многи његови савременици експериментисали са апстракцијом и радикалним формама, Модиљани је остао опседнут људским лицем.
Његови портрети били су необични већ на први поглед. Лица су издужена, вратови неприродно дуги, носеви танки, а очи често без зеница. Неки критичари су у томе видели утицај афричких маски које су почетком века инспирисале бројне европске уметнике. Други су препознавали одјеке ренесансног сликарства и старих италијанских мајстора.
Сам Модиљани није волео да објашњава своја дела. Веровао је да портрет треба да открије нешто дубље од физичке сличности. Једном приликом је рекао моделу да ће му насликати очи тек када упозна његову душу.
Управо су те очи постале један од његових заштитних знакова. На многим портретима оне делују празно и затворено, као прозори који воде у неки скривени унутрашњи свет.
Скандал који је трајао само неколико сати
Данас су Модиљанијеви актови међу најцењенијим делима модерне уметности. Међутим, када је 1917. године организована његова прва самостална изложба, реакције су биле потпуно другачије.
Излог галерије био је окренут ка улици, а неколико изложених женских актова изазвало је негодовање пролазника и полиције. Власти су сматрале да су слике превише провокативне за јавно приказивање. Изложба је затворена истог дана када је отворена.
Парадоксално, оно што је тада сматрано скандалом данас се налази у најугледнијим музејима света.
Љубав која је надживела платна
Најпотреснији део Модиљанијеве животне приче везан је за Жан Ебитерн, младу студенткињу сликарства коју је упознао 1917. године.
Она је имала деветнаест, он тридесет три године. Убрзо су постали нераздвојни. Жан се појављује на десетинама његових слика. На многима од њих гледа право у посматрача мирним, готово сетним погледом. Данас су ти портрети међу најпознатијим делима која је Модиљани створио.
Њихов заједнички живот није био лак. Живели су скромно, често без новца, док се Модиљанијево здравље све брже погоршавало. Туберкулоза, од које је боловао годинама, полако је узимала данак. У јануару 1920. године колабирао је у свом стану. Неколико дана касније умро је од туберкулозног менингитиса.
Сутрадан се догодила трагедија која је његову биографију претворила у легенду. Жан Ебитерн, у деветом месецу трудноће и сломљена од бола, бацила се са петог спрата зграде својих родитеља. Имала је само двадесет једну годину.
Пар који није могао да живи без уметности није успео да преживи ни раздвајање.
Слава која је закаснила
Модиљани за живота никада није доживео признање које је прижељкивао. Његове слике често су продаване за ситан новац, понекад у замену за оброк или неколико чаша вина.
Након смрти све се променило. Како је расла репутација модерне уметности, расло је и интересовање за његов рад. Галерије, музеји и колекционари почели су да откривају сликара који је успео да створи потпуно препознатљив визуелни језик.
Почетком 21. века нека његова дела достигла су цене веће од сто милиона долара на аукцијама. Оно што је некада било симбол сиромашног боема постало је једно од најскупљих имена у свету уметности.
Лако је данас посматрати Модиљанија као романтичну фигуру, као проклетог уметника који је живео брзо и умро млад. Али иза легенде налазио се човек који је читав живот водио борбу са болешћу, несташицом новца и осећајем да свет не препознаје оно што покушава да створи.
Можда управо зато његови портрети и данас делују тако живо. На њима нису само лица непознатих људи, већ и одраз самог сликара – његове усамљености, чежње и трагања за лепотом.
Када данас погледамо те издужене вратове и тајанствене очи без зеница, не видимо само један уметнички стил. Видимо траг човека који је напустио свет убеђен да није успео, а постао један од ретких сликара чије је име преживело читав век и наставило да расте.
Амедео Модиљани није дочекао своју бесмртност. Али је управо зато његова прича остала једна од најфасцинантнијих у историји уметности.