Александар Васиљевич Суворов, који је напустио овај свет 1800. године, остао је упамћен као један од ретких војсковођа у целокупној историји човечанства који никада није изгубио битку.
Иако је био крхког здравља и ситне грађе, његов дух је поседовао бруталну ефикасност. Његова каријера није била само низ сукоба, већ демонстрација нове војне доктрине засноване на брзини, изненађењу и оштрини напада.
Као главни стратег руских војних победа под владавином Катарине Велике, Суворов је редефинисао границе Руске Империје, од гушења пољских устанака до спектакуларних победа над Османским царством код Козлуџе и на реци Римник, због чега је и добио титулу грофа од Римника.
Филозофија челика
Није Суворов побеђивао само бројношћу, већ интелектуалном надмоћи коју је преточио у свој чувени култни спис „Наука побеђивања“. Његове максиме попут: „Метак је будала, бајонет је јунак“ или „Тешко на обуци, лако на послу“, постале су темељ руске официрске школе.
Он није командовао из задина, већ је живео са војницима, јео њихову храну и спавао на слами. Та дубока веза са обичним козаком и пешадинцем створила је од његове војске фанатичну машину која је веровала да под његовом командом смрт не постоји, већ само победа. Мало је познато да је Суворов био и изузетан полиглота и теолог, човек који је своје војне покрете планирао математичком прецизношћу док је истовремено писао духовне молитве.
Алпски прелаз
Највиша тачка његове славе, која и данас изазива неверицу стратега, јесте легендарни Прелаз преко Алпа 1799. године. У својој седамдесетој години, суочен са издајом савезника и опкољен супериорнијим француским снагама, Суворов је извео немогуће — повукао је своју војску преко завејаних планинских врхова. Иако су Французи очекивали његову предају, он се појавио тамо где нико није смео да крочи, спасавши већи део својих снага. Овај маневар се и данас изучава као врхунац људске воље над географијом. Када се вратио у Русију, уместо тријумфа дочекала га је немилост новог цара Павла I, што је убрзало његов крај.
Горка мудрост живота Александра Суворова лежи у његовим последњим тренуцима. Човек коме се клањала читава Европа, коме је Аустрија доделила титулу маршала, а Русија генералисимуса, умро је скоро у самоћи, скрајнут дворским интригама.
На његовом гробу у Александро-невској лаври, по његовој сопственој жељи, не стоје дуге листе титула и одликовања. Стоји само кратка, брутално искрена реченица: „Овде почива Суворов“. Тај натпис је најбоља илустрација његове филозофије — да дела говоре јаче од чинова и да је величина човека садржана у његовом имену, а не у папирима које му додељује држава.