Национализација Суецког канала објављена је пре 70 година, 26. јула 1956, током говора Гамала Абдела Насера, председника Египта, у Александрији.
Египатске снаге имале су наређење да пошто председник Насер, током говора, помене име Фрединанда Лесепса, творца Суецког канала, започну акцију заузимања Суецког канала.
Преузимање канала био је почетак Суецке кризе, војне интервенције Израела, Британије и Француске против Египта.
Пошто је египатска влада паралелно с војним запоседањем зоне канала, прогласила и његово затварање за Израелце, уследила је реакција Тел Авива. Шта више, Египат је тада такође блокирао Тиренски пролаз, дакле улаз у Акабски залив за Израелце, што је значило да је та земља одсечена од Црвеног мора.
За Израел, било је то животно питање.
За Британце и Французе који ће се такође одлучити на војну интервенцију, са једне стране отимање Суецког канала било је економско и стратешко питање, а са друге и питање престижа. Није била реч само о војном присуству британских снага у Зони канала, чије је поступно повлачење у перспективи иначе било усаглашено, него и о нарушавању крупних економских интереса. Акционари канала били су Французи и Британци.
Политички, Насерова политика урушавања британског утицаја на Блиском истоку била је очигледна. Не само да је био опредељен да анулира присуство Уједињеног Краљевства у Египту него је такође био супротстављен кључним савезницима Лондона у регији, пре свега Ираку, па и Јордану, где су владале хашемитске династије доведене после Првог светског рата уз помоћ Британије.
За Французе, Насер је био проблем највише због опште подршке буђењу арапског национализма, што је била једна од кључних поставки Насерове политике све време. Практично, то се огледало и у отвореној подршци бунту у Алжиру. За званични Париз то је био непремостив проблем. Алжир који је већ дуже од века био под влашћу Француске, званично је био интегрални део те земље, односно три северна приобална департмана, и у њему је живело преко милион Француза.
Интервенција Лондона и Париза пред светском јавношћу правдана је очувањем слободе протока кроз Суецки канал, у складу са међународним споразумима. Константинопљском конвенцијом 1888. гарантован је слободан промет каналом. Исто тако, бокирање Суецког канала било је нарушасвање мировног споразума из 1949.
Приликом објаве национализације Насер је тврдио да имовина Компаније Суецког канала није одузета већ замрзнута, у складу са одредбама новог египатског Закона о национализацији.
Закон је такође предвиђао да акционари у разумном року буду обештећени исплатом вредности акција по цени важећој тог дана на берзи у Паризу.
На власт у Египту Насер долази, са групом истомишљеника, војним превратом чија је прва последица била обарање монархије у тој земљи 1952. године.
У првој фази преварт у Египту представљен је као национална револуција, корак ка коначном ослобођењу, што је требало да остави утисак не само на јавност Египта него арапског света уопште. Пошто је утврдио власт развлашћивањем и генерала Мохамеда Нагиба, првог председника републике, Насер ће још конкретније истицати опредељење за свеарапско национално окупљање.
Опсесија му је био Израел, услед палестинског питања. Али је исто тако настојао да утиче на прилике у арапском свету уопште. Отуда тешко неслагање с Багдадом, тада важним заступником политике Запада у регији, ште је било видно чланством у ЦЕНТО, односно Багдадском пакту, са Ираном, Пакистаном и Турском. Била је то локална варијанта НАТО интеграција, пре свега с циљем спутавања утицаја Москве.
У раној фази у Вашингтону се веровало да је Насера могуће увући у политичка окупљања ове врсте. САД су уопште имале разумевања за преварт који се у Каиру догодио, укључујући обарање монархије. Вашингтон је стога обећавао помоћ у наоружавању Египта, али далеко од од оног чему се Насер надао.
Као посебан проблем испоставило се питање изградње нове Асуанске бране, што су власти у Каиру виделе као кључно за развој земље. Претходну брану на Асуану изградили су почетком 20. века Британци. Сада је међутим предвиђан неупоредиво грандиознији хидросистем, најављиван као кључни степеник ка модернизацији земље.
Финансирање тако грандиозног комплекса отварало је међутим бројна питања.
САД јесу обећале финансијску и другу подршку, али је међу пословним људима, потенцијалним кредиторима, постојала је сумња да Египат неће бити способан да уредно сервисира кредитне обавезе.
Шта више, сумњало се да су власти Египта уопште способне за руковођење сложеним системом чија је градња планирана.
Ипак, кључни разлог нарушавања односа са САД последица палестинског проблема.
Израел је био приморан да реагује због упада, унутар земље, палестинских милитаната из зоне Газе, тада знаних као – федајини.
Насер је потом одлучио да оружје затражи и од Москве, а Хрушчов је то дочекао са одушевљењем. Обећано је снабдевање наоружањем преко Чехословачке.
Последица је била најава Вашингтона да неће учествовати у финансирању хидросистема Асуан.
САД су иначе процењивале да Совјетски Савез нема снаге да озбиљно подржи Египатске капиталне објекте.
Суочен с чињеницом да финансијске подршке из САД неће бити, Насер се одлучује да национализује Суецки канал.
Ентони Идн, британски председник владе, одмах је наступио одлучно, у чему је имао подршку и Парламента и јавности. За Идна је иначе важило да осећа темељну одбојност према Насеру.
Брзо је постигнута сагласност с Французима. Преко 40 одсто акција Суецког канала налазило се у рукама држављана Француске. А Насерова подршка побуњеницима у Алжиру учинила га је омрзнитим у Паризу.
Покренута је пропагандна машинерија која је Насера представљала као пронацисту, због става према Израелу. Истина, и током Другог светског рата, када се очекивало приближавање Ромеловог Афричког корпуса Каиру, Британци су процењивали да је Насер међу египатским официрима који су се надали немачком успеху.
Последица је било усаглашавање Тел Авива, Лондона и Париза да је војна интервенција неопходна.
За Израел, било је то питање егзистенције, због масивног наоружавања Египта од стране Совјета. Отуда процена да је неопходан превентивни удар.
Израелске формације интервенцију започињу 29. октобра, заузимањем Синаја. Британци и Французи запосели су потом зону Суецког канала.
Москва је убрзо запретила интервенцијом, а председник САД Двајт Ајзенхауер одлучно је осудио војну интервенцију, захтевајући неодложно повлачење Британаца и Француза.
Тако је и било. Операција је окончана 7. новембра.
Израелци су се на Синају задржали још извесно време. Упућене су мировне трупе ОУН, делом и из Југославије.
Кључна последица било је, са једне стране, озбиљно урушавање војне снаге Египта, чиме је главни циљ Израела остварен, до даљњег. Са друге, Египату је успело да присвоји Суецки канал.
Глобално, Суецка криза 1956. означила је урушавање угледа Британије и Француске у ваневропском свету. За велике колонијалне метрополе било је то крупно понижење, последица чињенице да Вашингтон није имао ни трунке сентимента према традицијама те врсте, што ће Француска болно осећати потоњих година током рата у Алжиру.