Ако погледате карту нашег Сунчевог система, приметићете необичан архитектонски пропуст. Између Марса и Јупитера постоји огроман празан простор који изгледа као напуштено градилиште на којем је неко заборавио да подигне спрат. Уместо чврсте кугле, тамо се налази Астероидни појас – милиони комада стена, прашине и шљунка који круже око Сунца као остаци након рушења старе зграде. Већ два века, астрономи и теоретичари покушавају да одговоре на питање: да ли је овај крш некада био целовита планета коју је задесила космичка катастрофа?
ТИЦИЈУС-БОДЕОВ ЗАКОН: ПРАЗНИНА КОЈА НЕДОСТАЈЕ
Крајем 18. века, математички прорачуни познати као Тицијус-Бодеов закон сугерисали су да на тачно одређеној удаљености од Сунца мора постојати небеско тело.
Када је 1801. године откривена Церера (данас класификована као патуљаста планета), изгледало је да је прорачун тачан. Међутим, убрзо су откривени Палас, Јунона и Веста – сви на сличној удаљености. Уместо једног великог објекта, пронађена је „депонија“.
Тако је рођена хипотеза о Фаетону, петој планети нашег система која је неким страшним развојем догађаја изгубила своју структурну стабилност. Замислите свет који је по величини могао бити сличан Земљи или Марсу, а који се изненада распао у милијарде крхотина.
Наука данас званично тврди да Јупитерова снажна гравитација никада није дозволила тој материји да се формира у планету, али алтернативни погледи на историју нуде много драматичнију слику – слику катастрофалног краја.
КОСМИЧКИ КОЛИЗИОНИ КУРС ИЛИ УНУТРАШЊИ ПРЕСИЈА?
Ако је Фаетон заиста постојао, шта је могло да узрокује његову дезинтеграцију? Постоје теорије које се граниче са научном фантастиком, а које сугеришу да Фаетон није само „пукао“ сам од себе. Неки теоретичари наводе могућност стравичног судара са другим масивним телом или чак нестабилност у самом језгру планете која је довела до експлозије незамисливих размера.
Оно што је интригантно јесте чињеница да многи метеорити који падну на Земљу имају хемијски састав који указује на то да су некада били део већег, геолошки активног тела – тела које је имало своју кору, омотач и језгро. Када посматрамо астероидни појас, ми заправо гледамо форензичке доказе о престанку постојања једног целог света. То је највеће „гробље“ у нашем комшилуку, подсетник да чак ни планете нису имуне на потпуно уништење.
ОДЈЕЦИ КАТАКЛИЗМЕ У МИТОЛОГИЈИ
Занимљиво је да име „Фаетон“ потиче из грчке митологије – то је био Хелијев син који је покушао да управља сунчевим кочијама, изгубио контролу и скоро запалио Земљу пре него што га је Зевс погодио муњом да би спречио општу пропаст. Овај мит као да рефлектује неко давно сећање на догађај који је протресао небо.
Данас овај појас стена служи као заштитна баријера, али и као потенцијална претња. Сваки метеор који залута ка нашој атмосфери је можда само мали део те изгубљене планете која нас подсећа на своју судбину. Анализа ове небеске рушевине тера нас да схватимо колико је наш опстанак заправо крхка конструкција. Ми живимо на трећем спрату зграде чији је пети спрат просто испарио, оставивши за собом само вечни траг камења које кружи у тишини.