Сваки просечан становник зграде који је почетком априла имао визију сопствене тосканске баште на три квадрата бетона, суочава се са суровом реалношћу. То је онај тренутак истине када схватите да ваш парадајз, уместо да буде сочан и тежак као на бакиној пијачној тезги, подсећа на манекена изгладнелог на строгој дијети који се очајнички држи за пластични штап.
Градска пољопривреда је заправо једна врста модерног витештва где се човек, наоружан прскалицом за стакла и кесицом органског ђубрива, бори против бетонске жеге и сопственог непознавања ботанике.
Свака саксија постаје бојно поље, а сваки нови лист који успе да преживи јунско сунце слави се као да је реч о државном празнику.
Неједнака борба са невидљивим непријатељима
Највећа трагедија јунског баштована почетника није суша, већ појава биљних ваши које као да имају магичну способност да се материјализују ниоткуда, баш када сте помислили да ствари иду набоље.
Те мале, досадне напаснице посматрају ваш зачински врт као бесплатан шведски сто, док ви грозничаво гуглате да ли је паметније прскати их раствором коприве или им читати поезију у нади да ће саме отићи.
У том процесу „органског” узгоја, често се деси да баштован потроши више новца на специјалне земље и био-препарате него што би коштала цела пијачна тезга у центру града, али задовољство када уберете сопствену гранчицу босиљка нема цену, чак и ако је тај босиљак преживео праву драму.
Органски сан и бетонска јава
Ипак, постоји нешто неодољиво у том пркосу природи усред сивила солитера, где се између две кафе на тераси води тихи разговор са закржљалом паприком.
Иако смо свесни да наша „жетва” неће нахранити породицу током зиме, она заправо храни нашу потребу да останемо повезани са земљом, макар та земља била спакована у пластичну жардињеру из најближе продавнице.
Јун је месец када признајемо себи да можда нисмо рођени пољопривредници, али смо дефинитивно шампиони упорности који одбијају да прихвате да бетону недостаје душа. Док сунце немилосрдно пече ограду терасе, ми износимо нове кантице воде, верујући да ће баш овај јун бити прекретница када ће наш балкон коначно постати зелена оаза у којој парадајз има укус правог лета, а не само наше неостварене амбиције.