Средином XIX века у европским породилиштима владала је необична и застрашујућа појава. Жене су у болницу улазиле да би родиле, а из ње често излазиле у ковчегу. Такозвана породиљска грозница косила је мајке широм континента, а лекари су, у недостатку бољег објашњења, кривили све што им је падало на памет – лош ваздух, атмосферске прилике, па чак и страх или стид код трудница. Скоро никоме није падало на памет да је проблем можда на њиховим сопственим рукама.
Игнац Земелвајс, млади мађарски лекар у Бечу, није планирао да води рат против читаве медицинске професије. Само је приметио нешто што га је мучило. У Општој болници постојала су два породилишна одељења. На једном су порођаје водили лекари и студенти медицине, а на другом бабице. Разлика у смртности била је толико страшна да су жене на улици молиле да буду примљене код бабица, а не код доктора. Неке су чак више волеле да се породе на тротоару него да заврше у „докторском“ одељењу. Што је било прилично лош знак за углед медицине.
Земелвајс је упорно тражио разлог. Преокрет је дошао 1847. године, када је његов колега, патолог Јакоб Колечка, умро након што се током обдукције посекао скалпелом. Симптоми су били готово идентични онима од којих су умирале породиље. Земелвајс је дошао до ужасавајућег закључка: лекари су ујутру обављали обдукције, а затим, често без прања руку, одлазили право у породилиште. У суштини, носили су смрт са лешева до живих пацијенткиња.
Данас би то звучало као нешто што се подразумева. Тада је звучало као увреда.
Земелвајс није знао за бактерије, јер теорија клица још није постојала, али је знао да нешто са лешева прелази на породиље. Зато је увео обавезно прање руку раствором хлорног креча. Резултати су били спектакуларни. Смртност је са двоцифрених процената пала на један до два одсто. У неким месецима ниједна жена није умрла.
Човек би помислио да ће колеге бити одушевљене. Напротив. Многи лекари били су дубоко увређени. Прихватити Земелвајсову теорију значило је прихватити да су управо они, угледни господа у белим мантилима, несвесно убијали своје пацијенткиње. А људи могу поднети много тога, али признање да су годинама грешили није високо на листи омиљених активности.
Земелвајс није био ни дипломатски настројен човек. Како је отпор растао, постајао је све огорченији. У писмима је колеге називао убицама и оптуживао их за смрт хиљада жена. Био је у праву, што, нажалост, није увек најбољи начин да придобијете људе на своју страну.
Његове идеје су одбациване, положаји губљени, а углед нестајао. На крају је доживео нервни слом и завршио у душевној болници. Иронија је била готово сурова. Човек који је спасао безброј живота умро је 1865. године од инфекције након ране задобијене у установи у коју је смештен. Болест против које се читав живот борио на крају је победила њега.
Само неколико година касније, Луј Пастер и Џозеф Листер пружили су научно објашњење које је Земелвајсу недостајало. Одједном је постало јасно да је био у праву. Свет је коначно прихватио оно што је овај тврдоглави Мађар годинама понављао. Највећи апсурд је то што је човечанству требало толико времена да прихвати једну од најједноставнијих идеја у историји медицине: опери руке.
А можда је то и једна од најстаријих људских особина. Није нам тешко да признамо да је природа опасна, да су болести страшне и да је свет неправедан. Много нам је теже да прихватимо да се катастрофа понекад налази на самом крају наше руке. Јер историја нас изнова подсећа да истина не мора бити компликована. Понекад је довољно сапуном и водом опрати не само руке, већ и сопствени понос.
13. августа 1865., је преминуо Игнац Земелвајс. Ту лежи и једна од највећих иронија у историји медицине: човек који је годинама убеђивао колеге да перу руке и тако спречавају смртоносне инфекције, умро је од последица инфекције задобијене након батинања и рана које је претрпео у душевној установи у коју је насилно смештен.