Тог 17. маја 1917. године, у Ници, далеко од мириса барута и шума Дрине, угасио се живот човека који је био синоним за непобедивост. Радомир Путник, први српски војвода, преминуо је у изгнанству, док је његова војска на Солунском фронту сањала о повратку кући. Његова смрт била је тиха, баш као и његов рад – без великих речи, без параде, али са хируршком прецизношћу која је малу Србију учинила војним чудом Првог светског рата.
Путник је био потпуно атипичан војсковођа. Док су други генерали јахали на челу колона, војвода Путник је своје битке водио из задимљених соба, често умотан у ћебад због тешког здравственог стања.
Мало је познато да је патио од тешког емфизема плућа и да готово није излазио из затворених просторија. Међутим, тај „ограничени“ простор није спречио његов ум да мапира целу Србију.
Он је творац модерне српске војске; он је увео ред, дисциплину и модерну артиљерију. Његове победе на Куманову, Битољу, а касније на Церу и Колубари, нису биле плод среће, већ хладне математичке рачунице којом је предвиђао сваки потез непријатеља.
Дипломатски скандал на почетку Великог рата
Једна од најневероватнијих и мање познатих епизода из Путниковог живота догодила се само неколико дана након атентата у Сарајеву. Путник се налазио на лечењу у аустријској бањи Глицерин (Bad Gleichenberg).
Када је Аустроугарска објавила рат Србији, власти су га ухапсиле у возу приликом повратка. Међутим, шеф аустријског генералштаба, Франц Конрад фон Хецендорф, направио је витешки, али по Аустрију кобан потез – наредио је да се Путник пусти, сматрајући да је „стари и болесни генерал безазлен“. Путник му је на том поверењу „захвалио“ тако што је неколико месеци касније потпуно разбио његову војску на Церу.
Албанска голгота: вођа у дрвеној носиљци
Најпотреснији призор српске историје је војвода Путник током повлачења преко Албаније. Човек који је командовао милионима, више није могао да хода. Војници су за њега направили посебну дрвену носиљку у облику затворене кућице.
Тако су га, на рукама, пренели преко залеђених планинских венаца. Иако физички сломљен, његов ауторитет је био толико снажан да је само сазнање да је „Стари“ ту, међу војском, држало морал трупа на окупу. Када је стигао на Крф, био је толико исцрпљен да је морао бити пребачен у Француску на лечење, где је и дочекао свој крај.
Човек који није желео споменике
Занимљиво је да Радомир Путник никада за живота није тражио славу. Био је повучен, строг и изузетно скроман. Када су му нудили вишу плату или почасти, често је то одбијао, фокусиран искључиво на организацију војске.
Његово презиме „Путник“ је заправо породични надимак; његови преци су дошли „путујући“ са Косова у Банат. Та симболика путовања пратила га је до смрти – цео живот је провео водећи народ кроз беспућа ратова, да би коначно „стигао“ у вечност као један од највећих стратега које је свет икада видео.
Војвода и његова „радна соба“
За време Колубарске битке, Путникова канцеларија била је толико загрејана да официри који су долазили на извештавање често нису могли да издрже врућину дуже од неколико минута. Путник је, због болести, захтевао екстремно високу температуру.
У том врелом, загушљивом ваздуху, док се једва борио за дах, доносио је наредбе које су довеле до највећег преокрета у војној историји, где је војска из потпуног расула прешла у фанатичну контраофанзиву.