26. април 1933. године остаће забележен као дан када је Херман Геринг пресекао нит грађанских права у Немачкој. Оснивањем Тајне државне полиције (Geheime Staatspolizeiamt), познатије као одељење 1А, он није само реформисао пруску полицијску службу, већ је створио силу која ће убрзо постати синоним за немилосрдни државни терор.
Првобитна јединица, сачињена од неколико стотина инспектора задужених за политичке преступе, брзо се трансформисала у смртоносну мрежу која је контролисала сваки аспект јавног и приватног живота.
ПРИНЦ-АЛБРЕХТ ШТРАСЕ: СЕДИШТЕ КОЈЕ ЈЕ СЕЈАЛО СТРАХ
Док је Геринг повлачио прве потезе, Рудолф Дијелс је као први шеф Гестапоа покушавао да задржи одређени ниво професионализма, али нацистичка жеђ за моћи није трпела умереност.
У априлу 1934. године, Хајнрих Химлер и његов најближи сарадник Рајнхард Хајдрих преузимају потпуну контролу. Они селе главну канцеларију у улицу Принц-Албрехт 8, место које је убрзо постало најстрашнија адреса у Европи. Ту су се доносиле одлуке о судбинама хиљада људи, а статистика „непријатеља Рајха“ вођена је са хладном прецизношћу која је потпуно искључивала људскост.
ВЛАДАВИНА БЕЗ СУДА: ПАРАДОКС ДРЖАВНОГ ЗЛОЧИНА
Најрадикалнији преокрет догодио се 10. фебруара 1936. године, када је донет закон који је Гестапо званично ставио изнад свих судских органа.
Ова одлука значила је да против поступака тајне полиције није била могућа никаква жалба, а институција „заштитног притвора“ (Schutzhaft) постала је инструмент за неограничено утамничење без доказа.
До 1939. године, организација је нарасла на преко 40.000 агената, али је њихова стварна моћ почивала на масовној мрежи доушника. Подаци откривају језиву чињеницу: у градовима попут Диселдорфа, већина истрага покренута је на основу пријава обичних грађана, што показује како је страх затровао саме корене друштва.
Након 27. септембра 1939. године, Гестапо постаје Четврта управа у оквиру РСХА (Reichssicherheitshauptamt), под командом Хајнриха Милера. Од тог тренутка, фокус се помера са унутрашњег прогона на масовну организацију Холокауста.
Милер и његови сарадници постају главни логистичари депортација милиона људи у логоре смрти, користећи бирократски апарат за спровођење незамисливог зла. Коначан крај ове организације дошао је на Нирнбершком процесу 1946. године, када је Гестапо званично проглашен за злочиначку организацију, остављајући свету трајно упозорење на шта је све спремна власт која се прогласи јачом од закона.
МИТ О СВЕМОГУЋЕМ ОКУ: КО ЈЕ ЗАИСТА БИО ГЕСТАПО?
Највећи успех нацистичке пропаганде није био у томе што је Гестапо учинила ефикасним, већ у томе што га је учинила свеприсутним у мислима грађана. Иако је слика о азилуму са кожним мантилима који вребају иза сваког угла постала део популарне културе, сурова статистика говори нешто сасвим друго.
За град попут Франкфурта, који је тада имао преко пола милиона становника, било је задужено свега педесетак агената. Гестапо није био војска која је окупирала сопствени народ; он је био мали, бирократски мотор који је радио на гориво масовног потказивања. Без хиљада анонимних писама у којима су комшије, колеге и познаници из зависти, страха или чистог фанатизма пријављивали једни друге, ова организација би остала само немоћни административни апарат.
Тајна њиховог опстанка није лежала у генијалности шпијунаже, већ у спремности друштва да добровољно постане сопствени тамничар.