Док је већи део Европе те 1941. године већ дубоко био под сенком нацистичке чизме, у херцеговачким селима око Невесиња спремала се драма која ће постати један од првих примера масовног народног отпора у поробљеној Европи.
Након слома Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, српски народ у овом крају нашао се пред егзистенцијалном претњом. Усташки терор, који је почео хапшењима и убиствима виђенијих Срба већ у мају, брзо се претворио у плански прогон који је мештане оставио пред страшним избором: чекати смрт на кућном прагу или се повући у брда и пружити отпор.
Искра у селу Дрежањ
Оно што историја бележи као почетак устанка догодило се 3. јуна 1941. године у селу Дрежањ. Група мештана, предвођена Обреном Поповцем, одбила је да се преда усташкој патроли која је дошла да прикупи оружје и похапси мушкарце. Уместо послушности, одјекнули су пуцњи. Тај мали, локални сукоб био је сигнал који је читав крај чекао.
Вест се брзо проширила од куће до куће, а сељаци, наоружани углавном старим војничким пушкама преосталим из претходних ратова, па чак и косама и вилама, почели су да се окупљају на брдима изнад Невесињског поља.
Усташке власти, затечене овим дрским отпором „наоружаних сељака”, покушале су да угуше побуну казненим експедицијама, али су херцеговачки терен и одлучност народа да брани своје голе животе преокренули ситуацију.
Битка код Трусине и јунски пламен
Најкритичнији и најславнији тренуци устанка одиграли су се око Видовдана. Средином јуна, сукоби су се проширили на Гацко и остале делове Херцеговине. Један од кључних догађаја била је борба на брду Трусина 24. јуна, где су сељаци успели да одбију знатно надмоћније и боље наоружане снаге НДХ. У тој борби, вођеној са невероватном храброшћу, народни устаници су по први пут показали да се машинерија терора може зауставити.
Интересантан је податак да су мештани Невесиња и околних села успели да потпуно изолују усташке гарнизоне, а сам град Невесиње неколико пута је био под опсадом или привремено ослобођен. Ово није био организовани покрет под командом неког централног штаба из иностранства или великих градова; био је то спонтани, аутентични устанак народа који је бранио своје породице од јама и стратишта.
Значај „Јунског устанка”и његов симбол
Иако ће се касније, током 1941. године, покрети отпора поделити на партизански и четнички, јунски устанак у Невесињу остаје забележен као чист израз народног самоодбрамбеног рефлекса. То је био први организовани масовни отпор у НДХ, који је приморао чак и италијанску војну команду да интервенише и преузме контролу над одређеним зонама како би спречила потпуни хаос који је изазвала неспособна и окрутна усташка администрација.
Занимљиво је да су се вести о овом устанку пробиле чак и до савезничких обавештајних служби, које су са изненађењем констатовале да у срцу Балкана, у кршевитој Херцеговини, постоје људи који не прихватају „Нови поредак” Адолфа Хитлера и његових марионета. Тај видовдански пркос из 1941. године постао је темељ за све касније борбе које ће се водити на овим просторима до коначног ослобођења.
Ако би се тражио симбол тог првог јунског отпора, то би несумњиво био Обрен Поповац. Пре рата цењен као паметан и одмерен човек, Обрен је у критичном тренутку почетком јуна препознао да време за дипломатију пролази, а време за опстанак почиње. Занимљиво је да Обрен није био заговорник стихијског насиља; напротив, он је био човек мира који је на оружје гледао као на крајњу нужду.
Једна од најупечатљивијих занимљивости везана за њега јесте тренутак када су усташке власти покушале да га приволе на сарадњу, нудећи му гаранције за његов живот ако смири народ. Обренов одговор био је кратак и постао је својеврсна максима херцеговачког сељака тог времена: „Ја своју главу не чувам одвојено од народне“. Ова одлука да подели судбину својих комшија и рођака, уместо да прихвати привилегован статус, претворила га је у легенду и пре него што је устанак потпуно букнуо.
У борбама око села Дрежањ, Обрен се показао као природни стратег. Иако без високих војних школа, савршено је користио херцеговачки крш као савезника. Његова смрт у децембру 1941. године оставила је велику празнину, али је сећање на њега остало толико јако да се његово име и данас у Невесињу изговара са посебним пијететом, као на првог међу једнакима који је запалио пламен слободе.