У лето 1875. године, на кршевитим падинама Херцеговине, далеко од европских престоница у којима су дипломате цртале карте и склапале савезе, одјекнуо је пуцањ који ће променити ток балканске историје. Тај догађај остао је упамћен као Невесињска пушка, назив који је временом постао симбол устанка против османске власти, али и почетак велике међународне кризе која ће уздрмати читаву Европу.
Дана 5. јула 1875. године чета хајдучког харамбаше Пера Тунгуза напала је турски караван на Ћетној пољани, на путу између Мостара и Невесиња. На први поглед, радило се о једној од многих оружаних акција које су се у то време дешавале у немирним пограничним областима Османског царства. Међутим, овај напад означио је почетак устанка који ће се убрзо проширити по читавој Херцеговини, а затим и Босни.
Да би се разумело зашто је један напад на караван изазвао тако снажан одјек, потребно је вратити се неколико деценија уназад. Османско царство је у другој половини деветнаестог века већ показивало знаке дубоке кризе. Некадашња велика сила, која је вековима господарила Балканом, све теже је контролисала своје европске поседе. Порези су били високи, локална управа често корумпирана, а хришћанско становништво у многим областима незадовољно својим положајем.
Посебно тешко било је у Херцеговини. Планински крајеви око Невесиња, Гацка и Билеће били су сиромашни чак и по балканским мерилима. Становништво је живело од сточарства и скромне пољопривреде, а лоше жетве почетком седамдесетих година деветнаестог века додатно су погоршале ситуацију. Истовремено, пореска оптерећења нису се смањивала. Народно незадовољство годинама је тињало, чекајући варницу.
Та варница стигла је у јулу 1875.
Вест о нападу Пера Тунгуза проширила се херцеговачким селима брже него што су османске власти могле да реагују. Убрзо су се оружју прихватиле и друге чете. Устаници су користили добро познавање терена, скривали се у планинама и нападали мање турске јединице. Оно што је почело као локална побуна прерасло је у масовни устанак.
Занимљиво је да је сам назив „Невесињска пушка“ настао у народу. Није означавао један конкретан хитац, већ симболички почетак отпора. Као што ће касније „први пуцањ“ постати део многих националних предања, тако је и у колективном памћењу српског народа у Херцеговини Невесињска пушка постала метафора буђења слободарске идеје.
Међу устаничким вођама истакли су се и Мићо Љубибратић, једна од најобразованијих личности српског покрета у Херцеговини, као и бројне локалне старешине које су организовале отпор широм региона. Љубибратић је био необична фигура свог времена – говорио је више језика, преводио дела са француског и важио за човека који је покушавао да споји националну борбу са модерним политичким идејама Европе.
Устанак је убрзо прешао локалне оквире. Из Србије и Црне Горе пристизали су добровољци, оружје и помоћ. Вест о борбама одјекивала је међу Србима широм Балкана, али и у европској штампи. Новинари из Беча, Париза и Лондона почели су да извештавају о догађајима у Херцеговини, претварајући локални сукоб у међународно питање.
Ту лежи и прави историјски значај Невесињске пушке.
Из херцеговачког устанка развила се такозвана Источна криза, један од најважнијих дипломатских и војних сукоба друге половине деветнаестог века. Уследили су Априлско пролеће у Бугарској, ратови Србије и Црне Горе против Османског царства 1876. године, а затим и Руско-Турски рат (1877–1878). Коначно, све је довело до Берлинског Конгреса 1878. године, када је политичка карта Балкана значајно измењена.
Тако је напад на један караван у херцеговачким планинама покренуо ланац догађаја који је имао последице далеко изван граница Херцеговине. Историчари често истичу да је управо Невесињска пушка означила почетак последње велике фазе распада османске власти на Балкану.
Сам Перо Тунгуз временом је прерастао у легендарну фигуру народног предања. Као и многи хајдучки харамбаше, налази се на размеђу историје и епске традиције. Народне приче приписивале су му готово надљудску храброст, а његово име остало је симбол отпора и непокорности.
Данас, век и по касније, Невесињска пушка није важна само као локални устанак једног народа против једне империје. Она представља пример како догађај који се у тренутку свог настанка чинио ограниченим и регионалним може покренути процесе који ће променити судбину читавих држава.
У сенци херцеговачких планина тог јулског дана 1875. године није започела само једна побуна. Почело је велико прекрајање Балкана које ће обележити наредне деценије европске историје.