Који је најважнији период у људском животу? Већина би вероватно рекла детињство. Неки би издвојили адолесценцију, године у којима се формира личност, или тренутке када доносимо велике животне одлуке. Ретко ко би одговор потражио у времену кога се уопште не сећа. А управо ту нас је модерна наука највише изненадила.
Током последњих деценија лекари, биолози и стручњаци за развој деце све чешће говоре о „првих хиљаду дана живота“ – периоду који обухвата време од зачећа до отприлике другог рођендана. Данас се сматра да се управо тада постављају темељи многих ствари које ће нас пратити читавог живота.
На неки начин, најважније поглавље наше приче почиње много пре него што научимо да изговоримо прву реч. Замислите само шта се дешава током тих хиљаду дана.
Од једне једине ћелије настаје људско биће. Формирају се органи, развија мозак, успостављају милијарде нервних веза. Срце почиње да куца много пре него што ће дете угледати свет. Плућа се припремају за први удах. Организам гради сложени систем који ће једног дана омогућити човеку да мисли, воли, памти, ствара и сања.
Ништа у каснијем животу не одвија се тако брзо као развој у том најранијем периоду. Мозак новорођенчета посебно је фасцинантан. У првим годинама живота он ствара нервне везе брзином коју никада више неће достићи. Сваког тренутка дете учи нешто ново. Препознаје лице мајке. Разликује гласове. Открива звукове, мирисе и додире. Свет који је за одрасле одавно постао познат за њега је непрестано откриће.
Занимљиво је да научници дуго нису у потпуности разумели колико је овај период важан. Тек у другој половини двадесетог века почела су озбиљна истраживања која су показала да исхрана, здравствена нега, осећај сигурности и окружење у којем дете одраста могу имати дугорочан утицај на његов развој.
То, наравно, не значи да је судбина човека унапред записана у прве две године живота. Људи се мењају, уче и развијају током читавог живота. Али научници су открили да темељи имају већу важност него што се некада мислило.
Можда је најлепши део ове приче то што нас подсећа колико су важне ствари које се не могу измерити бројевима. Када држите бебу у наручју, када јој говорите, певате, читате или је једноставно грлите, дешава се много више него што видимо. У тим обичним тренуцима граде се осећај сигурности, поверење и прве везе са светом. Оно што одраслима делује као свакодневица, за дете је основа на којој ће касније градити свој однос према другим људима.
Због тога многи стручњаци данас кажу да је брига о најмлађима једна од најважнијих инвестиција које једно друштво може да направи. Путеви, мостови и зграде могу се изградити за неколико година. За изградњу човека потребно је много више пажње.
Постоји још једна занимљива мисао која произилази из свега овога. Свако од нас носи у себи последице тих првих хиљаду дана, а да их се уопште не сећа. Нигде у нашем памћењу не постоји запис о првом откуцају срца, првом звуку који смо чули или првом загрљају који смо осетили. Ипак, ти тренуци су били стварни и важни.
Највеће ствари у животу понекад се дешавају пре него што смо у стању да их разумемо. Можда је зато прича о првих хиљаду дана живота толико посебна. Она нас подсећа да људски живот не почиње великим достигнућима, дипломама, каријерама или признањима. Почиње негом, стрпљењем, љубављу и бригом других људи. А све што ћемо касније постати на неки начин расте из тог тихог, невидљивог периода кога се нико не сећа, а који свако од нас носи у себи.