Проклетство гусеница

Дугогодишња пракса средњовековне науке и цркве да изводе инсекте, пацове и скакавце на праве судске процесе, са адвокатима одбране. Када су гусенице уништиле винограде, уредно им је уручен судски позив, а пошто се нису појавиле у судници, званично су изопштене из цркве. Цео овај феномен суђења животињама трајао је вековима, а конкретан талас суђења инсектима и гусеницама у околини Валанса и широм Француске доживљавао је свој врхунац током 15. века (тачније током 1400-их година) и наставио се кроз 16. век. Када би наступиле гладне године због најезде штеточина, заједнице су редовно покретале ове скупе и дуге процесе.

У време када је људска мисао била заробљена између строгих канона и потпуног неразумевања природних појава, средњовековна Европа је развила задивљујуће апсурдан систем за решавање еколошких криза. 

Уместо примитивних пестицида којима тадашње друштво напросто није располагало, правосудни систем је дошао на генијалну идеју – ако инсекти и глодари наносе штету људској имовини, онда се они морају третирати као пуноправни грађани подложни кривичном закону. Током петнаестог века, широм руралне Француске, судови су били преплављени крајње озбиљним тужбама против пацова који краду жито, скакаваца који уништавају усеве и мува које ометају црквене службе. Врхунац ове заслепљености административним процедурама догодио се у близини Валанса, где су локалне гусенице починиле неопростив грех  брутално су опустошиле приватне црквене винограде, што је био директан атак на производњу литургијског вина.

Суочени са губитком највреднијег течног производа, црквени оци и локални судије нису посегли за метлама или паљењем поља, већ за мастилом и пергаментом. Сујета тадашњих правника није дозвољавала да се један злочин изврши мимо протокола. 

Покренут је формални кривични поступак против заједнице гусеница. Да би све изгледало беспрекорно легално, суд је оптуженим инсектима доделио службеног адвоката по службеној дужности. Тај несрећни правник је, сасвим озбиљно и уз обилато цитирање римског права, пред судијама тврдио да његови клијенти немају злу намеру, већ да само користе своје природно право да се хране, с обзиром на то да их је Бог створио са таквим апетитом. Тужилаштво је узвратило контрааргументом: гусенице су прекршиле Свето писмо јер наносе штету људима који су круна стварања.

Када је у питању овај бизарни правосудни апарат, највећи историјски и правни ауторитет који је уобличио суђења инсектима и животињама у Француској током петнаестог века био је чувени француски правник Бартелеми де Шасене (Barthélemy de Chasseneuz).

Он није био папа, већ врхунски црквени и световни адвокат тог доба, који је стекао славу управо тако што је на суду уредно бранио пацове и гусенице. Написао је читаве правне књиге о томе како инсектима треба уручити судски позив, под којим условима имају право на одлагање суђења и када локални бискуп има право да их анатемише.

Права трагикомедија уследила је када је судски извршитељ добио задатак да оптуженима уручи званични судски позив. Човек је у пратњи сведока уредно изашао на обод винограда, попео се на брежуљак и наглас прочитао текст позива, захтевајући од гусеница да се у одређени дан и час појаве у судници Валанса како би се изјасниле о кривици. Пошто се на дан суђења, из потпуно разумљивих биолошких разлога, ниједна гусеница није појавила пред судијским столом да подигне два прста, суд је њихово одсуство прогласио за чин дрског непоштовања суда. Процес је настављен у одсуству, а правосудни апарат је донео коначну пресуду којом су гусенице проглашене кривима за узурпацију и вандализам.

Како световне казне попут затвора или бичевања нису биле примењиве на зелене бескичмењаке, у помоћ је позван црквени ауторитет. Позивајући се на раније одлуке црквених поглавара, укључујући каноне којима су папе кроз векове давале легитимитет изопштавању штеточина, локални бискуп је изашао пред винограде у пуној опреми. Свечаним тоном, уз кађење и пратњу црквеног хора, изречено је званично проклетство. Гусенице су анатемисане и формално изопштене из хришћанске заједнице, уз наредбу да под претњом вечног проклетства моментално напусте плодне територије и повуку се на јалове јавне пашњаке где неће сметати честитим хришћанима.

Последице ових судских позоришних представа оставиле су дубок и ироничан траг на психологију средњовековног друштва. Иако је сасвим извесно да гусенице нису хајале за бискупску клетву, већ су једноставно завршиле свој природни циклус, претвориле се у лептире и одлетеле, локално становништво је овај природни одлазак прославило као велику победу правне државе над силама мрака. Овај тријумф бирократије над природом понављао се вековима широм Европе, све док доба просветитељства коначно није истерало животиње из судница.

Животна и правна хроника ових француских инсеката остаје као један од најдуховитијих подсетника на то до каквих сулудих размера може нарасти човекова потреба да контролише оно што се контролисати не може. 

Спремност да се природа уоквири у параграфе и да се бескичмењацима суди по људским законима осликава вечну илузију човечанства да је његов друштвени поредак изнад свемирског. Психологија људске сујете је непоправљива: често смо спремнији да потрошимо године пишући законе за инсекте и плаћајући адвокате за пацове, него да признамо да смо пред непогодама, сушама и гладним годинама само немоћни посматрачи који покушавају да импресионирају сами себе сопственим судским печатима.