Данима, недељама, можда месецима, руке су му ударале о тврду стену. Не сећа се када је почео – ритам је постао део њега, пулс који је држао тело и ум на окупу. Бол је нестајао, глад бледела, а умор отупео у непрекидним ударцима ланца рудара иза њега. Прашина је гушила, а тама тунела чинила их бескрајним карикама у тим ходницима патње. Сваки комад камена који би изнео у плетеној корпи је био доказ његове издржљивости – и беспомоћности пред тежином дијаманата о које су се богаташи отимали.
Можда се звао Раму, и можда је имао петнаест година. Историја није запамтила његово име. Живео је сувише кратко да би га се ико сетио и био је само један у низу копача који су сваког дана улазили у рудник у зору и излазили предвече, носећи камење, песак и тежину своје муке. Међу њима су била и деца, од десет до петнаест година, чије су руке биле премале и крхке, али изложене истим опасностима као и одрасли: клизиштима, падовима, болестима и глади. Награде није било – сваки дијамант одмах је припадао владару, а копачи су добијали само свој зној, прљавштину и ризик смрти.
Када је коначно угледао камен, руке су му дрхтале. Светлост, која је једва допирала кроз тунел, обасјала је сирови облик дијаманта, тежак око 186 карата. Сјај је био мутан, али неупоредив са другим камењем – то ђаволско обећање моћи које никада није припадало раднику. Када је пужио камен надзорнику, несигурно је погледао његово ознојено лице. Руке су му се тресле, срце лупало, а питање о вредности камена притискала плућа и мисли. Да ли ће добити ударац или окрајак који му је остао од ручка? Камен је био ту, али његова моћ није била за оне који су га дотицали.
Први познати владар који је поседовао дијамант био је Бахадур Шах, цар Дехија, средином XVI века, око 1591. године. Дијамант тада није имао име – био је симбол моћи, а не личне среће. Сирови камен је очишћен од нечистоћа, ивице благо брушене, а свака промена надгледана од дворских мајстора да се не изгуби ни карат његове вредности. Кажу да је Бахадур Шах наредио да се дијамант постави на високу платформу, тако да сви који улазе у двор виде „светлост власти“.
Након освајања Делхија, дијамант је 1630-их ушао у ризницу Могулског царства, под владавином цара Акбара и његових наследника. У Могулској Индији, камен је био симбол престижa и легитимитета. Махараџе и владари су га користили у церемонијалним приликама, на крунама и огрлицама, али срећа није пратила његове власнике. Чак ни највећи Могулски цареви, као што је Шах Џахан, који је подигао Таџ Махал, нису могли да побегну од историјских немира и сукоба који су пратили дијамант.
У XVIII веку, током персијских инвазија на северозападну Индију, дијамант је предат шаху Надиру из Персије 1739. године, током пљачке Делхија. Тада је први пут добио име Koh-i-Noor – Брдо светлости, име које ће га пратити кроз векове. Обрада и чување камена у Персији били су церемонијални – дијамант је био симбол власти, а не личне радости. Свако преношење из руку у руке носило је ризик и крваве последице, баш као што су их рани копачи у руднику плаћали својом муком и животом.
Коначно, почетком XIX века, током анексије Пенџаба 1849. године, дијамант је предат Британији као део мировног споразума.
Стављен је у брош краљице Викторије, а касније и енглеску круну, где је постао симбол престижa и државне моћи.
Историјски документи бележе прецизан ланац власника – од персијских шахова и индијских махараџа до британских монарха и сваки је користио дијамант као знак легитимитета и богатства, више него као личну вредност и уживање. Дијамант је постао артефакт политике и церемоније, предмет пажње света, објекат који је обележио владаре кроз векове, без обзира на њихове личне судбине.
Само пола милијарде
Данас Koh-i-Noor стоји у британској круни, изложен као један од најпознатијих и највреднијих дијаманата на свету, чија се процењена вредност креће од око полa милијарде до више од 591 милион долара. После смрти краљице Елизабете II, њен син, краљ Чарлс III, наследио је круну у којој се налази камен, поново покрећући јавне дискусије о „уклетости“ и контроверзама у вези са његовим колонијалним пореклом. Истовремено, влада и јавност у Индији и другим земљама региона тврде да дијамант припада његовом народу и траже његов повратак.
Међутим, оно што највише погађа, засењено је сјајем брушених дијаманата.
Колико је још Рамуa и данас у дугом ланцу беде и насиља у мраку тунела рудника, само са једним циљем: да ископају камен који ће сијати на нечијој круни, огрлици , брошу или прстену?