Док су се снаге Југословенске армије приближавале, унутар зидина логора Јасеновац, владала је језива тишина коју је прекидао само звук камиона и прасак ватре. Усташке снаге су почеле са масовним убијањем преосталих затвореника и систематским спаљивањем архива како би избрисале трагове злочина. Дана 21. априла, последња група од око 600 жена убијена је у Доњој Градини. Преосталих 1.073 логораша у Мушком логору (Циглана) схватили су да је коначни обрачун почео. Те ноћи, скривени у полумраку Бараке бр. 44, вође отпора донеле су једногласну одлуку: јуриш је једина шанса.
Вођа побуне, Анте Бакотић, својим присебним гласом урезао је план у свест изгладнелих људи. Сигнал за почетак биће повика: „Напред, другови!“
Стратегија очаја: први талас
Кишовитог и магловитог јутра, тачно у 10 часова и 15 минута, проломио се договорени узвик. Логораши нису имали ватрено оружје; њихов арсенал чинили су предмети прикупљени током рада – чекићи, секире, делови летви и сопствене руке очврсле од мука. Први талас јуришника имао је најтежи задатак: савладати стражу код источне капије. Са осматрачница су запраштали митраљези, косећи прве редове, али маса људи се није повлачила.
Газили су преко тела својих другова, користећи их као штит и ослонац да прескоче бодљикаву жицу. Сваки метар претрчаног отвореног поља био је плаћен десетинама живота, али жеља да се истина изнесе ван жице била је јача од страха.
Прелазак преко Струга: последња препрека
За оне који су успели да пробију капију, пакао није био завршен. Пред њима се налазило брисано поље и притока Саве, река Струг. Под унакрсном ватром, логораши су скакали у хладну воду, помажући једни другима да се докопају шуме. Анте Бакотић, који је предводио јуриш, пао је погођен мецима у близини капије, али његов пастирски позив наставио је да одјекује кроз масу.
Од 1.073 логораша који су кренули у пробој из Циглане, слободу је угледало само 91 преживели. Остали су остали на том крвавом пољу, заустављени на самом прагу слободе.
Биланс преживелих и пробој из „Кожаре“
Исти сценарио, са још трагичнијим исходом, одиграо се нешто касније у делу логора познатом као „Кожара“. Тамошњи логораши, чувши пуцњаву из правца Циглане, кренули су у сопствени пробој око 20 часова. Од 167 затвореника, само је 11 успело да се домогне шуме. Ови малобројни сведоци постали су живи докази пакла, носећи терет сећања на хиљаде оних чија су имена покушали да избришу пламеном и кречом.
Пар дана након пробоја, почетком маја, јединице Југословенске армије ушле су у разорен логор. Затекле су згаришта, рушевине и несахрањене жртве – неми сведок брзине којом су џелати покушали да прикрију трагове. Пробој из априла 1945. није био само војнички подвиг, већ крајњи тријумф људског духа. Ти људи нису чекали да буду ослобођени; они су своју слободу отели сами, плативши је најстрашнијом ценом у историји Балкана.