На гори Тавор Господ Исус Христос повео је са собом тројицу ученика Петра, Јакова и Јована. Пред њима се преобразио. Његово лице засијало је као сунце, а хаљине постале беле као светлост. Апостоли су угледали славу коју до тада нису могли да виде, а из облака се зачуо глас Бога Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; Њега слушајте.“
На први поглед, чини се да је у средишту овог празника Христова промена. Али Црква нас учи нечему много дубљем. Христос се тог дана није променио. Он није показао нешто што до тада није било видљиво његовим ученицима. Није добио нову славу, нову силу или нову природу. Он је пред својим ученицима открио оно што је одувек био.
Тада се променило њихово гледиште.
Човек често жели да се промени свет око себе. Да околности буду повољније, људи праведнији, односи једноставнији, а живот лакши. Неретко мислимо да бисмо били мирнији и срећнији када би се променило оно што нас окружује. Међутим, Преображење нас подсећа да је најважнија промена она која се дешава у нама.
Колико пута у животу тражимо да Бог промени друге људе, а ретко га молимо да промени наше срце?
Желимо више мира, али се тешко одричемо сопствене раздражљивости. Желимо више љубави, али нам је тешко да праштамо. Желимо блискост са Богом, али често немамо времена за молитву. Желимо да видимо чудо, а превиђамо благослове које свакодневно добијамо.
Апостоли су на Тавору угледали оно што је било пред њима све време. Годинама су ходили са Христом, слушали Његове речи, присуствовали чудима, гледали како исцељује болесне и подиже мртве. Па ипак, тек на Тавору им је дат дар да наслуте пуноћу Његове славе.
Нешто слично дешава се и у духовном животу сваког човека. Некада нам се чини да је Бог далеко, да не видимо Његово присуство и да не разумемо смисао појединих догађаја. А онда, после извесног времена, схватимо да је Господ био ту све време. Није се Он удаљио од нас; наш поглед није био довољно јасан. Зато Преображење није само успомена на један догађај из Јеванђеља. Оно је позив на преображај сваког хришћанина.
Циљ духовног живота није само да постанемо мало бољи него јуче. Црква нас позива на много више. Позива нас на преображај ума, срца и читавог живота. Да постепено учимо да гледамо свет Божијим очима. Да уместо осуде видимо човека који носи свој терет. Да уместо очајања препознамо наду. Да уместо пролазног тражимо оно што је вечно.
Свети оци су говорили да је човек створен за обожење, за непрестано приближавање Богу. Тај пут није тренутан нити лак. Као што се путник постепено пење ка врху планине, тако и хришћанин корак по корак напредује у духовном животу. Понекад споро, понекад кроз падове и борбе, али увек са надом да га на врху чека нешто далеко веће од онога што сада може да види.
Зато је Преображење празник наде. Не зато што обећава живот без искушења и страдања. Напротив. Исти они апостоли који су на Тавору гледали Христову славу убрзо ће Га видети на Голготи. Али управо зато им је било потребно Преображење – да би знали да Крст није крај и да иза страдања постоји Васкрсење.
И нама је та порука потребна данас. У времену када многи губе наду, када се чини да су бука, страх и поделе гласнији од свега другог, Преображење нас подсећа да стварност није увек онаква каквом је видимо. Иза облака понекад постоји светлост коју још нисмо способни да сагледамо.
Зато овај празник пред сваког од нас поставља једноставно, али важно питање: да ли тражимо само да се промене околности око нас или смо спремни да се преображава и наше срце? Јер када се промени човеков поглед, почиње да се мења и његов живот, а управо ту почиње свако истинско преображење.