Велики филмски и телевизијски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић преминуо је јуче у Београду у 94. години, објавила је Југословенска кинотека на свом Инстаграм налогу.
Југословенска кинотека је најавила да ће у септембру приказати ретроспективу филмова Кадијевића, који је и лауреат њеног највећег признања – Златног печата за изузетан допринос седмој уметности.
„Кадијевић је деценијама заузимао високо место у српској култури, као и на широј уметничкој сцени некадашње Југославије. У филмском опусу бавио се различитим темама – од ратних мотива до жанра фантастиике“, наводи Кинотека.
Рођени Шибенчанин, Кадијевић је филмску каријеру започео ратним драмама, од којих је прва била „Празник“ (1967) и то из угла другачијег од оног у партизанским филмовима, па је због тога је често сврставан међу припаднике црног таласа, подсетили су из Кинотеке.
Како је истакнуто, у широј јавности најпознатији је по култном филму „Лептирица“ (1973), који га је одредио као зачетника хорора у домаћој кинематографији Занимајући се за историјске теме, Кадијевић је за телевизију Београд снимио „Карађорђеву смрт“ (1984), а затим и једну од најбољих домаћих серија свих времена „Вук Караџић“ (1987/88), за коју је освојио и високо међународно признање – Гран при Европе на фестивалу у Риму, подсетила је Кинотека.
Фантастици се вратио у „Светом месту“ (1990), а снимио је око 20 играних и ТВ филмова дугог и кратког метра, међу којима су „Поход“ (1968), „Дарови рођаке Марије“ (1969), „Жарки“ (1970), „Пуковниковица“ (1972) и “Штићеник“ (1973).
У новијем периоду режирао је биографску серију о Николи Пашићу „Последња аудијенција“ (2008) и једну од епизода документарне серије „Титова соба тајни“ (2015).
Поводом књиге „Више од истине – Кадијевић о Кадијевићу“, аутора Дејана Огњановића, Кадијевић је на њеној промоцији 2017. године рекао да се прво упитао која је његова тема када је одлучио да се бави филмом.
„То мора да се запита сваки човек који покуша да се бави уметношћу.
Шта ти хоћеш да кажеш, а не да снимаш туђе филмове“, рекао је редитељ. Кадијевић је покушао да нађе шта је то у њему што није до сада било на филму и што једино даје разлога да се филмом бави.
„То је одговор на питање како од филма настаје уметност.
То је дилема која и даље траје. Ја сам се сваки пут поново питао, пред сваки нови филм, који је мој разлог.
Стварање је мучно, то је стална борба“, рекао је редитељ.
Кадијевић је био добитник великог броја друштвених признања, међу којима су „Изузетна Вукова награда“ (2012) и награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело (2024).