Историја често претвара бруталне преступнике у романтичне хероје, али мало који пар је заузео тако централно место у популарној култури као Бони Паркер и Клајд Бароу. Њихова прича завршена је пре тачно деведесет и две године, 23. маја 1934. године, на прашњавом сеоском путу у Луизијани.
Тог спарног јутра, челична киша од преко стотину метака окончала је двогодишњу сурову авантуру пара који је постао симбол отпора систему током Велике депресије, иако је стварност иза објектива фотоапарата била далеко мање гламурозна од филмског платна.
Рођени из очаја Велике депресије
Да бисмо разумели зашто је јавност у почетку на њих гледала као на модерне Робин Худове, морамо се вратити у Тексас с почетка тридесетих година прошлог века. Америка је грцала у сиромаштву, банке су плениле фарме, а поверење у институције било је на историјском минимуму.
У таквом окружењу, Клајд Бароу, младић који је већ осетио бруталност затворског система, и Бони Паркер, млада жена која је сањала о холивудској слави док је писала поезију, пронашли су једно друго. Њихов састанак 1930. године био је почетак фаталне везе у којој је љубав била нераскидиво испреплетена са криминалом.
Занимљиво је да Бони, за разлику од филмских приказа, вероватно никада није испалила ни један метак у полицију. Њена улога била је логистичка и пропагандна. Сами су креирали сопствени мит шаљући новинама фотографије на којима Бони позира са цигаром у зубима и пиштољем у руци. Та слика „опасне жене“ фасцинирала је јавност, али је истовремено потписала њихову смртну пресуду, јер је ФБИ и локалне шерифе поставила пред императив да по сваку цену зауставе овај медијски циркус који се хранио крвљу полицајаца.
Заседа код Биенвила и крај пута
Потера за бандом Бароу трајала је месецима, али је кључни човек у њиховом паду био Френк Хамер, пензионисани Тексашки ренџер кога су ангажовали да улови пар који је постао превише дрзак. Хамер није веровао у преговоре; проучавао је њихове навике недељама и закључио да се увек враћају истим путевима како би посетили породицу. У зору 23. маја, Хамер и његов тим од шест људи поставили су заседу у жбуњу поред пута у округу Биенвилл. Када се њихов Форд В8 појавио на хоризонту, полицајци нису чекали команду „предајте се“.
Оно што се догодило у наредних неколико секунди била је чиста егзекуција. Испаљено је око 130 метака, од којих је сваког од њих погодило по педесетак. Клајд је преминуо готово тренутно, док се из аута још дуго чуо врисак Бони Паркер пре него што је и она утихнула. Када је прашина села, око аутомобила се окупила гомила људи који су покушавали да откину делове њихове одеће или чак праменове косе као сувенире, што сведочи о морбидној фасцинацији коју је овај пар изазивао.
Иако су желели да буду сахрањени заједно, породица Паркер то није дозволила, па и данас почивају на различитим гробљима у Даласу. Њихова смрт означила је крај ере „јавних непријатеља“, али је почетак мита који траје до данас. Бони и Клајд су постали прве истинске селебрити личности криминалног света, чија је прича о лојалности до самог гроба остала снажнија од чињенице да су били одговорни за смрт најмање девет полицајаца.
Када данас анализирамо њихов пут кроз призму историје, видимо двоје младих људи који су у немогућим временима изабрали најгори могући пут, али су то урадили са таквом страшћу да је свет једноставно одбио да их заборави. Њихова имена су остала уклесана у историји не због злочина које су починили, већ због илузије слободе коју су представљали за народ који је изгубио наду.