Због чега сваког дана у подне звоне звона на католичким црквама у Београду?
Година је 1456. а мирис паљевине већ три године допире из правца палог Цариграда. Султан Мехмед II Освајач, исти онај који је Мару Бранковић звао мајком, окренуо је своје топове ка јединој препреци која му стоји на путу ка срцу Европе – Београду. Са војском која је бројала преко 100.000 људи и флотом која је прекрила Дунав, султан је веровао да ће „Бели град“ пасти за неколико дана. Наспрам њега стајала је тврђава која је у том тренутку била последња линија одбране цивилизације, чувана шаком витезова, српских шајкаша и фанатичних крсташа-сељака.
Фото: Википедија
Српски шајкаши и паклени дочек
Одбрану Београда предводио је Јанош Хуњади, у народу слављен као Сибињанин Јанко. Док су турске бомбарде – највећа артиљерија тог доба – даноноћно тукле зидине Горњег града, Хуњади је извео маневар који ће ући у војне анале. Дана 14. јула 1456., српски шајкаши, ти брзи и немилосрдни речни ратници на лаким дрвеним бродовима, извели су самоубилачки јуриш. Успели су да пробију турску речну блокаду код Земуна, потопе три велике галије и заплене чак 24 брода. Река је постала гробље османских пловила, а Београд је добио нову снагу за одлучујући окршај. Српска шајка није била само брод; била је то покретна тврђава која је контролисала ушће, наоружана малим топовима и вештим стрелцима који су знали сваки вир Саве и Дунава.
Крвави јул
Врхунац драме догодио се 21. јула, када је Мехмед II наредио општи јуриш. Турци су продрли у Доњи град и почели да се пењу уз бедеме Горњег града. У тренутку када је изгледало да је све изгубљено, десио се чин врхунског јунаштва који је променио ток историје.
Витез Титус Дуговић приметио је турског јањичара како покушава да истакне султанову заставу на самој ивици бедема. Свестан да би поглед на ту заставу изазвао панику код бранилаца и означио пад града, Дуговић није оклевао. Зграбио је непријатеља и заједно са њим се бацио у амбис са зидина тврђаве. Тај паклени загрљај у смрт био је сигнал за силовит контранапад. Хришћанска војска је, предвођена фанатичним говором фрањевца Јована Капистрана, извршила испад из тврђаве, заробила турске топове и натерала самог султана на повлачење. Мехмед II је био рањен, а његова непобедива армија десеткована.
Живи споменик победи
Победа код Београда 1456. године одјекнула је светом као гром. Папа Калист III је ову победу прогласио за „најсрећнији догађај у хришћанској историји“. Управо тада је донета наредба да се сваког дана у подне на свим католичким црквама звоне звона у част бранилаца Београда. Та пракса се, на изненађење многих, задржала до данашњих дана преко пет стотина година, иако је већина света забоварила повод. Подневна звона су неми реквијем за српске и угарске ратнике који су тог крвавог јула спречили пад Европе за читавих седам деценија. Београд је тог дана постао Antemurale Christianitatis – Бедем хришћанства.
Крај ере витезова
Београд је опстао, али је цена била превисока. Само неколико недеља након победе, у кампу бранилаца избила је куга. Сибињанин Јанко и Јован Капистран подлегли су болести у августу и октобру исте године, остављајући тврђаву без својих вођа.
Опсада из 1456. године била је последњи велики тријумф средњовековног витештва над барутом и бројношћу. Витезови који су пали са зидина Небојша куле нису само бранили град; они су бранили време које је неповратно истицало пред налетом нове, отоманске ере. Београд је остао слободан до 1521. године, када га је коначно освојио Сулејман Величанствени, али је сећање на последње витезове остало урезано у камену Калемегдана као вечни доказ пркоса који не признаје пораз.
Фото: Википедија