Ова бића имају невероватно демократски систем доношења одлука. Када чопор лежи и одмара, а неколико јединки жели да крене у лов, они не могу само да потрче и поведу остале. Уместо тога, они покрећу гласање – кијањем. Сваки афрички дивљи пас који гласним, специфичним кијањем подржи предлог за лов заправо даје свој глас. Ако се постигне одређени кворум (бараж) кијања, цео чопор се подиже и креће у акцију. Ако нема довољно кијања, предлог пада и сви настављају да спавају.
У дубинама афричких савана, где опстанак зависи од строге кохезије групе, живи једна од најфасцинантнијих и најугроженијих врста сисара на планети. Афрички дивљи пси (Lycaon pictus), упркос свом имену, нису рођаци домаћих паса нити вукова, већ представљају потпуно засебну, древну еволутивну линију канида. Оно што их издваја из комплетног животињског царства није само њихова легендарна ловачка ефикасност, већ нешто много ређе: развијен демократски систем доношења политичких одлука који почива на – кијању.
Све донедавно, сматрало се да у чопорима ових грабљиваца главну реч воде искључиво доминантни алфа-парови који самостално одређују када се спава, а када иде у акцију. Међутим, обимна међународна студија објављена 2017. године у часопису Proceedings of the Royal Society B, коју је предводио др Нил Џордан са Универзитета у Новом Јужном Велсу, потпуно је демистификовала њихово понашање. Научници су анализирали преко 60 друштвених окупљања („митинга“) различитих чопора у Боцвани и забележили невероватан феномен гласања.
Сваки покрет ка лову почиње такозваним „митингом високе енергије“. Након периода одмарања, поједине јединке се подижу, почињу да скачу, машу реповима и поздрављају остале чланове, покушавајући да их анимирају за покрет. То је еквивалент политичком предлогу који се износи пред скупштину. Међутим, да би предлог прошао, група мора да постигне кворум. Чланови чопора дају свој глас тако што испуштају оштар, гласан и врло специфичан звук кроз нос – акустично кијање.
Истраживачи су открили да ово кијање није последица прашине у ваздуху или прехладе, већ свесни сигнал подршке. Свако кијање се рачуна као један глас „за“. Колико ће гласова бити потребно за коначну одлуку зависи директно од статуса покретача иницијативе у хијерархији. Ако „митинг“ покрене доминантна алфа-женка или алфа-мужјак, кворум је низак – довољно је свега два до три кијања осталих чланова да се цео чопор подигне и крене у лов. Међутим, ако предлог долази од јединке са дна друштвене лествице, систем постаје строжи. Да би предлог нижих чланова прошао, потребно је да се постигне знатно већи кворум, често и преко десет кијања у кратком временском року.
Ако се током заједничког окупљања не чује довољан број звучних гласова, „парламент“ се затвара без консензуса. Предлог за лов званично пада, покретачи акције се смирују, а цео чопор се враћа спавању и одмарању у хладовини као да се ништа није догодило.
Овај политички инжењеринг код афричких дивљих паса баца потпуно ново светло на еволуцију социјалне интелигенције. Он доказује да унутар њихових заједница не влада чиста диктатура физичке силе, већ да се кроз акустичне сигнале мери расположење целе групе, чиме се ризик од узалудног трошења енергије у неуспешним лововима своди на минимум. Својим демократским механизмима, ови становници саване показују да су концепт кворума и баражног гласања развили милионима година пре него што су људи уопште осмислили прве уставне законе.