Године 1520. Католичка црква нашла се пред проблемом који више није могла да реши тишином, притиском или унутрашњим дисциплинским мерама. Име Мартина Лутера већ се ширило немачким земљама брже него што су црквене власти успевале да реагују. Његови текстови читали су се по универзитетима, крчмама, трговима и кнежевским дворовима. За једне био је опасан јеретик, за друге човек који је коначно наглас изговорио оно о чему се годинама шапутало.
Те године папа Лав X издао је булу којом је осудио Лутерово учење и захтевао да повуче своје ставове. У документу су као јерес означене његове критике индулгенција, папског ауторитета и начина на који је црква била устројена.
У Риму су веровали да ће формална осуда угасити побуну једног монаха. Догодило се управо супротно. Причa је почела неколико година раније, у Витембергу, универзитетском граду у Светом римском царству.
Лутер, августински монах и професор теологије, све више је био огорчен праксом продаје индулгенција. Обичним људима се говорило да новчаним прилозима могу умањити казне за грехе – своје или својих покојника. За многе сиромашне породице то није била апстрактна теолошка тема, већ питање страха, наде и новца који су давали верујући да тако помажу душама најближих.
Посебан бес изазивали су проповедници који су индулгенције продавали готово као трговачку робу. Историчари често помињу доминиканца Јохана Тецела, чије су проповеди биле толико агресивне да су многи стекли утисак да се спасење може купити као на пијаци. Управо је то код Лутера изазвало уверење да је црква прешла границу.
Када је 1517. године саставио својих 95 теза, Лутер није позивао на рушење цркве. У почетку је желео расправу међу теолозима.
Према познатом предању, текст је прикачио на врата Дворске цркве у Витембергу, што је у то време био уобичајен начин објављивања академских дискусија. Али Европа почетком 16. века више није била исти свет као у средњем веку. Штампарска преса, нова технологија која је већ мењала континент, претворила је локалну расправу у политички и верски земљотрес.
Лутерове тезе умножаване су у хиљадама примерака. Људи који никада раније нису читали теолошке расправе сада су по први пут видели да неко јавно критикује Рим. Идеје су почеле да путују брже од црквених декрета. Немачки кнежеви, који су и сами били незадовољни огромним утицајем папства, пажљиво су посматрали шта се дешава.
У Риму су испрва мислили да је реч о још једном непослушном професору који ће временом бити ућуткан. Католичка црква је током векова већ имала сличне сукобе. Али Лутер није одступао. Напротив, његови ставови постајали су све оштрији. Тврдио је да човек до спасења долази вером, а не куповином опроста. Доводио је у питање непогрешивост папе и тврдио да Свето писмо има већи ауторитет од црквене хијерархије.
То више није био спор око једне праксе. Било је то директно подривање система на којем је почивао ауторитет Католичке цркве.
Папа Лав X, иначе припадник моћне породице Медичи, схватио је да проблем прераста оквире универзитетске расправе.
Зато је 1520. године издао булу „Exsurge Domine“, документ у којем су Лутерове идеје осуђене као опасне и јеретичке. Дато му је одређено време да се одрекне својих учења.
Одговор који је уследио одјекнуо је Европом. Лутер је јавно спалио папску булу. Такав чин у 16. веку био је готово незамислив. То није била само непослушност, већ симболичан раскид са Римом пред очима јавности.
Када је следеће године и званично екскомунициран, раскол је већ био немогуће зауставити. Из Лутеровог покрета развиће се протестантизам, а Европа ће ући у раздобље верских ратова, политичких потреса и дубоких друштвених промена. Многи владари прихватиће реформу не само из верских разлога, већ и зато што им је омогућавала већу независност од папе.
Последице тог сукоба осећале су се вековима. Превођење Библије на народне језике, ширење писмености и слабљење апсолутног ауторитета цркве делом су произашли из тренутка када је један монах одлучио да јавно доведе у питање поредак који је изгледао вечан.
У историји Европе мало је докумената који су изазвали толико дуготрајне последице као папска була против Мартина Лутера. Намера Рима била је да угаси побуну. Уместо тога, Европа је ушла у доба подела које ће трајно променити њену религију, политику и друштво.