У Сунчевом систему, киша је позната по свом циклусу воде: испаравање, кондензација и падање у облику капи које познајемо на Земљи. Али у последњих неколико деценија, откриће егзопланета показало је да „време“ у универзуму може попримити облике који делују као да припадају некој научној фикцији, а не физици.
Један од најпознатијих примера је егзопланета HD 189733b, гасни џин удаљен око 64 светлосне године од Земље, који кружи веома близу своје матичне звезде. Та близина доводи до екстремних услова: температуре на дневној страни достижу преко 900 °C, довољно да се силикатне честице у атмосфери не понашају као прашина, већ као растопљени материјал.
Истраживања помоћу свемирског телескопа Hubble Space Telescope показала су присуство силикатних аеросола у атмосфери ове планете. На високим температурама, ови минерали могу кондензовати у облаке састављене од микроскопских честица стакла. Због снажних атмосферских струја и температурних разлика између страна планете, ови облаци не мирују – они се крећу кроз атмосферу у екстремним условима.
Ветрови на HD 189733b достижу брзине од преко 7.000 km/h, што значи да „киша“ која пада није вертикална као на Земљи, већ практично хоризонтална. Уместо благих капи воде, кроз атмосферу пролазе честице стакластог материјала које се формирају и распадају у зависности од локалне температуре и притиска.
Астроном David Ehrenreich и његов тим су анализом спектралних података закључили да плава боја планете, која се уочава у оптичком опсегу, није последица океана, већ расејања светлости на честицама силикатне магле у атмосфери. Управо ти исти процеси стварају услове у којима се „стаклена киша“ може теоријски формирати.
Иако термин „киша од стакла“ звучи као поетска метафора, он у овом случају описује физички реалан процес: кондензацију минералних испарења у чврсте честице у екстремној атмосфери. Наравно, то није стакло у земаљском смислу прозора и предмета, већ високо температурни силикатни материјал у динамичком циклусу испаравања и кондензације.
У том смислу, HD 189733b не представља само чудну планету, већ природну лабораторију у којој се показује колико различити облици времена могу постојати у универзуму. Оно што на Земљи називамо кишом, тамо постаје кретање растопљених минерала кроз атмосферу и подсетник да „познато“ време није универзално правило, већ локална варијанта физике.
У таквим условима, чак ни појам „површине“ планете није јасан као на Земљи. HD 189733b је гасни џин без чврстог тла у класичном смислу, што значи да се прелаз између атмосфере и дубљих слојева постепено мења кроз густину и притисак. Како се силазимо ка унутрашњости, притисак постаје толико висок да се материјали понашају као суперкритични флуиди, где не постоји јасна граница између гаса и течности, што додатно замагљује идеју о „киши која пада“.
У ширем контексту егзопланетарних истраживања, HD 189733b је постала један од кључних примера како астрономија данас реконструише климу других светова искључиво из светлосних сигнала. Телескопи попут Hubble-а и касније James Webb Space Telescope омогућавају анализу атмосфера удаљених планета без директног посматрања, откривајући да феномени попут „стаклене кише“ нису изузетак, већ једна од многих могућих климатских реалности у галаксији.