У срцу Јордана, где пустиња као неми хроничар шапуће кроз ветрове и песак, лежи ПЕТРА – град који је више од камена и фасада, више од урезаних колона и резбарених тераса. Он је песма времена, урезана у ружичасте стене, сведок људског умећа, снаге и тежње ка трајности. Када светлост сунца залази, а сенке кањона се повлаче као дуге руке, ПЕТРА оживљава у тихом дијалогу прошлости и садашњости.
Град су створили Набатејци, арапски номадски народ који је у I миленијуму п.н.е. започео насељавање овог суровог краја, претварајући пустињу у живо седиште трговине и културе. Они нису били само трговци каравана, већ архитекти, инжењери, уметници и алхемичари воде и камена. Захваљујући њиховој генијалној хидротехници, свака кап пустињске воде била је сакупљена, усмерена и сачувана у цистернама и тунелима.
Наиме, у ПЕТРИ је пронађено преко 80 резервоара за воду, канализационих система и акумулационих језера, што је омогућавало живот у средини, где би без овог знања било немогуће преживети.
Проход Сик – уски кањон дуг преко километар – није случајан. Он је, архитектонски драматичан улазак у град. Са високих литица које се уздижу са обе стране, шум ветра и песка постаје музика времена, а сенке стена плешу на урезаним фасадама, као да сам камен говори о животу који се овде одвијао. И онда, изненада, пред очима се појављује Ал-Хазне – фасада која блиста као драгуљ у ружичастом песку, грандиозна и детаљна, сликовито оживљавајући хеленистичке, римске и локалне елементе.
Набатејци нису били само градитељи фасада; они су градили и душу града. Унутрашњост гробница, храмова и трговачких улица носи знаке њихових духовних и културних вредности. Осветили су сваки симбол, сваки украс, сваки стуб – као поруку будућим генерацијама: живот је пролазан, али дела могу бити вечна. Каравани смирне, тамјана и сребра пролазили су овим улицама, а свакa фасада је била као шапат за оне који умеју да слушају.
Многе анегдоте о животу Набатејаца говоре о њиховој упорности и генијалности. Они су прецизно планирали расположивост воде, креирали тајне пролазе и складишта која су била скривена од непријатеља.
У време највеће моћи, ПЕТРА је била центар трговине који је контролисао путеве од Арабије до Медитерана. Ту су се мењале робе, идеје и знања, а град је био жива симфонија цивилизације која је спајала исток и запад.
У дубокој тишини ПЕТРЕ, манастир Ед-Деир (The Monastery) није само архитектонско чудо, већ песма урезана у огромне стене, као да сама планина шапуће о древним обредима и ритуалима који су некада оживљавали простор. Ова фасада, монументална и строгог карактера, назива се манастиром, иако њена права функција није у потпуности разјашњена, могла је бити посвећена култовима, церемонијалним окупљањима или дубокој духовности народа који је овде живео.
Симболика светлости и сенке у архитектури ПЕТРЕ није случајна. Истраживања показују да су Набатејци, иако немамо бројне писане извештаје о њиховом календару, усмеравали значајне храмове и фасаде према кретању сунца и небеским појавама, што су могли користити као оријентацију у годишњем току, силуете стена и фасада допуштају да светлост у одређеним тренуцима истиче скривене портале или пак подсећа на смену годишњих доба
Иако је град на крају напуштен због земљотреса и пада трговачких рута, његова тајна је остала у камену. Скривена у Сику, ПЕТРА је 1812. поново откривена од стране швајцарског истраживача Јохана Лудвига Буркхарда. И као што песак тихо пада у кањонима, ПЕТРА шапуће о пролазности и вечности, о снази и крхкости људског дела. Она није музеј. Она није изложба. Она је сам живот који је умро и оживео у камену.
Она је симбол снаге и лепоте, вечности и сећања, град у камену који остаје вечан, као што остаје људска тежња, да нешто што створи, преживи све што је пролазно.