На караули Кошаре, где су 1999. године српски војници бранили границу од надмоћнијих непријатељских снага, међу борцима се истицала једна необична фигура – пас по имену Листер. Он није био само службени пас, већ симбол достојанства, храбрости и оданости који је остао упамћен као један од највернијих сабораца у ратној трагедији.
Листер није био једини пас на Кошарама, ту су били и пси попут Незa, Црног и Максилијана, али он је, по сведочењима војника, био јединствено препознатљив. Није волео друге псе, али је волео људе, нарочито војнике који су га сматрали својим чланом јединице.
Његова служба почела је пре рата, још од 1992. године успешно је извршавао задатке, како у мирнодопским, тако и у ратним условима. Због доброг обављања дужности, способности да открива наоружање и опасности, као и више епизода у којима је помогао својој јединици, добио је чин мајора – јединствен случај у српској војсци где је животиња награђена одређеним војничким чином.
Церемонија доделе чина: пас Листер као равноправни саборац
Додела чина мајора Листеру била је ретка и симболична церемонија у историји српске војске. Одржана је у касарни у којој је пас службовао, пред својим саборцима и командним особљем, као признање за изузетну храброст и заслуге на Кошарама.
Током церемоније, командант јединице је јавно образложио одлуку, наводећи конкретне подвиге Листера: успешну детекцију непријатељских снага, спасавање живота војника током ноћних патрола и непоколебљивост под ватром. Војници су стајали поред Листера, аплауз и похвале пратили су сваку реч команданта, док је пас мирно стајао поред свог водника, као да разуме значај тренутка.
Чин је формално унет у војну документацију, а Листеру је симболично додељена застава јединице са печатом мајора, чиме је постао први и једини пас који је у српској војсци добио ову част. Ова церемонија није била само признање за његову храброст већ и жива лекција о оданости, дисциплини и саборности, пример који је војницима служио као инспирација и након завршетка рата.
Сведоци наводе да је овај чин Листера формално увео у историју као равноправног члана јединице, симболично показујући да храброст и пожртвованост нису ограничени само на људе, већ да могу бити оцењени и код животиња које својим деловањем спасавају животе и доприносе успеху борбених задатака.
Једна од најпознатијих прича о Листеру датира из 1995. године, када је својом прибраношћу спасио војску од сигурне смрти. Те мрачне вечери војници су чули шушкање у мраку и били убеђени да им се приближава непријатељ. Листер, уместо да лаје или открије свој положај, остао је миран и тиме спречио напад. Касније се испоставило да су то били медвед и његови младунци који су се повукли, а животна ситуација је остала упамћена као пример његове изузетне хладнокрвности.
Током целог рата, Листер никада није показао страх – ни пред артиљеријском ватром, ни пред авионима. На команду „чувај“, остајао је непоколебљив, штитећи свој положај и људе око себе. Његова способност да нањуши и види далеко, да реагује прецизно и без страха, чинила га је незамењивим саборцем.
Последњи пут Листер је залајао 11. априла 1999. Године. На Опљазу код Мусине куће, погинуо је заједно са својим водником Васојевићем „Јагуаром“ и још неколико сабораца, када их је пресекао снажни рафал непријатељске ватре. Пре него што је нестао сваки звук, његово завијање је одјекнуло као последњи поздрав и симбол верности до самог краја.
У цивилизацији далеко од рата, у Истанбулу постоји биста која приказује кућног љубимца и мачку како спавају заједно, као симбол слоге. На исти начин, многи сматрају да би Листер заслуживао споменик – не само као војнички знак, већ као вечни симбол оданости, пријатељства и заједништва који превазилази границе човека и животиње.
Мајор Листер остаје упамћен не само као пас који је чувао положаје на граници, већ као саборац који је везао људе и будио у њима храброст, остављајући у сећању трагичне, али снажне тренутке истине у најтежим данима одбране домовине.