Док је Париз те 1904. године брујао од звукова аутомобилских мотора и припрема за велике светске изложбе, у задњој просторији седишта француског спортског савеза, у улици Сент Оноре број 229, скупила се група визионара. Тај 21. мај није био само обичан пролећни дан; био је то тренутак када је фудбал престао да буде локална разбибрига Британаца и постао глобални покрет. Основана је ФИФА (Fédération Internationale de Football Association), организација која ће, парадоксално, постати моћнија од многих држава чије је савезе окупила.
Седморица величанствених без Острвљана
Оно што овај догађај чини посебно пикантним јесте чињеница да су Британци, „очеви фудбала“, потцењивачки одбили да присуствују оснивању. Сматрали су да им међународна организација под вођством „неких тамо“ Француза није потребна.
Ипак, представници Француске, Белгије, Данске, Холандије, Шпаније (коју је тада заступао само ФК Мадрид), Шведске и Швајцарске нису се дали поколебати. Робер Герен, француски новинар и први председник ФИФА, имао је јасну визију: фудбал мора имати јединствена правила и светско првенство. Та шачица ентузијаста поставила је темеље за систем који данас броји више чланица него Уједињене нације.
Занимљиво је да ФИФА у својим почецима није имала ни званичну канцеларију ни запослене. Све се сводило на идеализам и размену писама међу европским престоницама. Први статути били су кратки и јасни, а главни циљ био је признавање међусобних националних савеза и забрана играчима да наступају за више репрезентација истовремено.
Ко би тада могао претпоставити да ће тај папир потписан у Паризу једног дана управљати милијардама долара и кројити судбине целих економија кроз организацију Мундијала? Фудбал је те вечери добио свој „устав“, а планета је нехотице почела да се врти око бубамаре.
Досије Париз 1904: шта се дешавало иза затворених врата
Док је Робер Герен лобирао за састанак, највећи отпор пружао је лорд Кинард, тадашњи председник енглеског ФА, који је Герену буквално послао писмо у којем је стајало да „не види сврху такве организације”.
Британци су били толико самоуверени да су сматрали да су четири домаћа савеза (Енглеска, Шкотска, Велс и Ирска) једина меродавна за овај спорт. Ипак, Герен није био сам; његов десна рука био је Андре Еспир, који је касније постао први секретар ФИФА, а записник са овог историјског састанка вођен је на обичним листовима папира који су данас непроцењиви експонати.
Чудна позиција Шпаније и немачки телеграм
Једна од највећих занимљивости је статус Шпаније. Пошто шпански фудбалски савез тада званично није постојао, боје ове земље бранио је Фудбалски клуб Мадрид (данашњи Реал Мадрид), чији је представник Андре Гинзберг потписао оснивачки акт. Такође, Немачка се сматра „осмом” чланицом оснивачем иако њихов представник није био физички присутан у Паризу. Наиме, истог дана, 21. маја, из Берлина је стигао телеграм од Немачког фудбалског савеза (DFB) у којем је јасно стајало да прихватају сва правила и приступају организацији.
Иако је ФИФА основана са великим амбицијама, први покушај организовања међународног турнира 1905. године потпуно је пропао јер није било довољно пријављених репрезентација. Герен је због тога био пред оставком, а организацију је спасио Данијел Бурли Вулфол, Енглез који је коначно схватио да Острво мора да се прикључи ако жели да задржи утицај. Он је 1906. године постао други председник ФИФА, и тек тада је фудбал заиста постао међународни посао, а правила игре (Laws of the Game) су коначно унификована по лондонском моделу, али под париским печатом.
Занимљивости и парадокси
Прва годишња чланарина за државе чланице је износла 15 франака, што је чак и за то време била симболична сума.
Иако је фудбал енглески изум, ФИФА и данас носи француски назив, а француски је остао један од службених језика управо због места оснивања.
Карл Хиршман је био холандски визионар који је био мозак из сенке; он је био тај који је 1902. године први написао писмо Енглезима тражећи оснивање међународне федерације, на шта су му они одговорили тек после неколико месеци, и то негативно.
Иако је почело стидљиво, оснивање ФИФА је заувек избрисало границе. Фудбал је постао заједнички језик којим говоре и краљеви и радници. Данас, када гледамо крцате стадионе од Бразила до Јапана, све се враћа на ту малу просторију у Паризу. Робер Герен и његови сарадници можда нису знали да стварају најпрофитабилнији и најпопуларнији производ у историји човечанства, али су дефинитивно осетили да игра која опчињава масе заслужује свој светски трон. Париз је те 1904. године, уместо уобичајене уметности и парфема, свету поклонио страст која не познаје превод, а Британицима лекцију из дипломатије коју су научили тек деценијама касније.