Јединствен тактички хорор из времена Француских револуционарних ратова, 1795. Због незапамћене и нагле хладноће, комплетна холандска ратна флота остаје потпуно заробљена у дебелом леду близу Ден Хелдера. Француски генерал, видевши бродове који не могу да се помакну, наређује својој коњици да у касу пређе преко леда. Холандски адмирали, шокирани призором где их нападају коњи са исуканим сабљама, предају своје најмоћније ратне бродове без испаљеног метка – обичним коњаницима.
Замислите израз лица холандског адмирала који, умотан у три слоја вунених ћебади, пијуцка чај у својој луксузној кајути и кроз прозорчић осматра залеђени Ламанш, потпуно миран јер зна да је његова моћна ратна флота заштићена најсигурнијим могућим бедемом – дебелим, непробојним слојем леда. Француски револуционарни ратови су већ сами по себи били пуни неочекиваних обрта, али ова коначна зимска епизода близу луке Ден Хелдер заувек је редефинисала појам војне бламаже. Холандски војни стратези су вековима градили своју доминацију на води, али нико у Амстердаму није предвидео да ће незапамћена, нагла и бизарно сурова зима претворити њихово главно поморско упориште у џиновско, статично клизалиште.
Четрнаест моћних ратних бродова, наоружаних са стотинама тешких топова, нашло се у потпуној бирократској и физичкој блокади када се море око њих заледило буквално преко ноћи. Бродови су остали укопани у лед попут дрвених играчака, без икакве шансе да маневришу, окрену топове или побегну на отворено море. Све што су холандски морнари могли да раде било је да дрхте од хладноће и чекају пролеће. Међутим, оно што је за Холанђане био тактички хорор, за француског генерала Жан-Шарла Пишегрија (Jean-Charles Pichegru) постало је прилика живота. Када су његови извидници јавили да непријатељска флота не плови, већ стоји у месту као заглављена у гипсу, Пишегри је донео одлуку која би у сваком нормалном војном уџбенику била проглашена за чисто лудило: наредио је свом коњичком пуку да крене у јуриш на – ратне бродове.
Француски хусари су пре покрета урадили једину логичну логистичку ствар како не би побили сопствене коње: умотали су копита животиња у дебеле крпе и платна како се не би клизали по замрзнутој површини мора и како би прикрали се непријатељу што је тише могуће. У рану зору, холандски стражари на палубама су кроз густу маглу зачули најнеприроднији могући звук за једног морнара – топот коњских копита који долази директно са пучине. Пре него што је ико успео да убаци барут у топове, стотине француских коњаника са исуканим сабљама већ су галопирале око заробљених трупова фрегата, опколивши бродове као да су у питању обичне трговачке кочије у некој шуми.
Шок и понижење међу холандским официрима били су толики да је сваки отпор моментално постао сувишан. Свестан да су топови бескорисни јер су уперени у празан простор, а да његови морнари немају шансе у борби прса у прса на леду против искусне коњице, холандски адмирал је донео једину преосталу, иако историјски срамну одлуку. Спустио је заставу и потписао капитулацију, предавши комплетну поносну флоту у руке људи који вероватно нису знали ни како се везује бродски чвор. Француски коњаници су тако остварили јединствен тактички подвиг – заробили су поморску силу без иједног испаљеног метка, на коњима.
Овај смрзнути кадар из Ден Хелдера остао је у аналима ратовања као апсолутни тријумф безобразне импровизације над крутим војним догмама. Он отворено исмева све умишљене генерале који своје планове праве искључиво за савршене временске услове, заборављајући да природа има смисао за иронију који лако претвори моћне адмирале у таоце обичних поткованих коња.