Једном годишње, почетком марта, градови се испуне цвећарама, честиткама и малим знаковима пажње. Осми март данас многи доживљавају као дан у години када мушкарци традиционално, купују женама цвеће.
Али иза тог обичаја стоји прича која је много бурнија, тежа и историјски драматичнија него што би се могло наслутити из мириса букета.
Варница пре празника
Пре него што је постао датум када се мушкарци питају како да обрадују „слабији пол“, Осми март је био нешто много опасније – варница. Дан који се родио из глади, фабричке прашине и беса жена које су одлучиле да се историја више неће писати без њих.
У другој половини деветнаестог века, индустријски градови Европе и Америке били су огромне машине које су млеле људски рад. У тим машинама радиле су и жене, често дуже, за мању плату, без права гласа, без права на заштиту, без права да њихов глас уопште постоји.
Фабричке хале биле су пуне младих радница које су у истом дану носиле две тешке судбине: раднице и мајке. Историја их је бележила тек у статистикама, али оне су постепено почеле да схватају да се свет може померити ако довољно гласно ударе песницом о сто.
Идеја која је постала симбол
Почетком двадесетог века унутар радничког покрета појављује се нова идеја – да борба за радничка права не може бити потпуна ако не укључи и борбу жена.
У том кругу истакле су се две изузетне личности: немачка социјалисткиња Клара Цеткин, оштра теоретичарка и организаторка, као и револуционарка Роза Луксембург, чији су говори развејавали страх код читавих генерација младих активисткиња.
Оне су инсистирале да се питање женских права не сведе на милостињу власти или моралну симпатију, већ на политичку борбу.
Године 1910. у Копенхагену, на међународној конференцији социјалисткиња, Цеткин износи предлог који ће касније прерасти у историјски симбол: да се установи посебан дан борбе жена за политичка права, право гласа и достојанствен рад.
Идеја је прихваћена без противљења. Тада нико није могао слутити да ће тај дан једног дана постати светски празник.
Дан када су жене покренуле револуцију
Пресудан тренутак, међутим, догодио се не у салама конференција, већ на улицама Петрограда. Зима 1917. била је сурова. Русија је била исцрпљена ратом, хлеба је било све мање, а редови пред пекарама постајали су све дужи. Управо тог дана, 8. марта по новом календару, жене текстилних фабрика изашле су на улице тражећи хлеб и мир. Њихов протест није био пажљиво планирана револуција, био је то очај који се претворио у одлуку.
Жене су напустиле машине, прошле кроз фабричке капије и почеле да позивају друге раднике да им се придруже. За само неколико сати штрајк је захватио читав град. У наредним данима масе су расле, војници су одбијали да пуцају у народ, а царски поредак који је трајао вековима почео је да се урушава.
Историчари ће касније записати да је управо тај женски протест био искра Фебруарске револуције, догађаја који је довео до пада руске монархије.
Током двадесетог века Осми март је путовао кроз различите културе и политичке системе. У неким земљама остао је снажан политички симбол, у другима се постепено претворио у празник посвећен женама уопште.
У земљама некадашње Југославије на тај дан се често поклањао каранфил, једноставан цвет који је постао знак поштовања и пажње.
Али иза тог симбола и даље стоји много дубља прича. Осми март није настао као романтично сећање. Он је рођен из побуне. И управо зато његова права историја не почиње у букету каранфила, већ у тренутку када су жене, уморне од глади и неправде, први пут заједно изговориле једноставну, али опасну реченицу: доста је.
