Прича о Драгану Савићу је прича о човеку који је разумео да је линија на папиру често моћнија од хиљаду речи, и да је смех најозбиљнија ствар коју један народ поседује.
Драган Савић је рођен у Пећи 1923. године, у времену које је захтевало и велику озбиљност и несвакидашњу храброст да се свет посматра кроз призму карикатуре. Као уметник чији се таленат гранао у више праваца, он није био само посматрач догађаја, већ њихов визуелни тумач. Његов пут је био нераскидиво везан за судбину српског новинарства и уметности стрипа, којој је удахнуо посебну врсту елеганције и оштрине.
Своју новинарску и уметничку каријеру градио је са мером и укусом, поставши једно од најпрепознатљивијих имена „Борбе”, али и ширег културног простора тадашње Југославије. За њега карикатура није била средство ругања, већ хируршки прецизан инструмент којим се откривају друштвене патологије, а опет са дубоким разумевањем за људску природу.
Тврђава слободне мисли
Можда најзначајнији печат који је Драган Савић оставио лежи у самим темељима листа „Ошишани јеж”. Као један од његових оснивача, учествовао је у стварању култне институције која је деценијама била симбол српске сатире и бохемије. „Јеж” је био више од новина; био је то простор слободе где се кроз виц и цртеж бранила част здравог разума.
Савић је својим карикатурама дао овом листу визуелни идентитет који је био модеран, европски, а истовремено дубоко укорењен у домаћи менталитет. Његов цртеж био је чист, сведена линија која је погађала директно у центар, терајући читаоца да се прво насмеје, а затим дубоко замисли над сопственим одразом у огледалу.
Снага немог приповедања
Осим карикатуре, Савић је био врхунски сликар и један од пионира српског стрипа. Његова љубав према деветој уметности огледала се у пажљивој композицији и способношћу да без сувишних речи исприча сложене људске драме. Као новинар-репортер, он је често своје извештаје илустровао на лицу места, преносећи атмосферу са ратишта, дипломатских скупова или обичних београдских улица са невероватном аутентичношћу.
Његова дела, награђивана највишим признањима попут награде „Пјер”, остају као тестамент уметнику који се никада није покорио површности. Савић је веровао да уметник мора имати кичму и став, али и ону фину, готово господску суздржаност којом се истина саопштава без вике.
Када је 2009. године Драган Савић преминуо у Београду, српска култура је изгубила једног од својих последњих великих енциклопедиста визуелног израза. Међутим, иза њега је остало хиљаде цртежа који и данас говоре истом снагом као и у тренутку када су настали.
Он нас је научио да се карикатуром не гаси пожар, али се њоме може осветлити пут до истине. Драган Савић није само цртао историју; он ју је чинио подношљивијом, подсећајући нас да је дух непобедив све док је способан да се преиспитује и, пре свега, да се племенито осмехује сопственим слабостима. У његовом лику и делу пронашли смо онај ретки спој новинарске етике и уметничке слободе који нам и данас служи као вредносни оријентир.