Када је почетком XX века неко говорио да ће жена препливати Ламанш, проблем није био само у води. Проблем је био у уверењу да не може. Ламанш је тада већ имао репутацију места на коме се доказује издржљивост. Од када је енглески пливач капетан Метју Веб 1875. године први успешно препливао мореуз, сваки наредни покушај постајао је јавни догађај. Хладна вода, струје, таласи и непредвидљив правац кретања чинили су да дистанца на карти готово никада не буде и дистанца у стварности.
А онда се појавила двадесетогодишња Американка. Гертруда Едерле није дошла у спорт као симбол нити као активисткиња. Била је врхунска пливачица много пре него што је постала историјска личност. Освојила је олимпијске медаље и већ припадала самом врху светског пливања. Али ни то није значило да ће јој веровати.
Први покушај преласка Ламанша 1925. године завршио се неуспехом. Током пливања пратиоци су проценили да је исцрпљена и извукли је из воде, иако је касније тврдила да је могла да настави. Тај детаљ ће постати важан. Јер када се вратила следеће године, није више покушавала само да стигне до друге обале. Покушавала је да покаже да туђу процену не треба мешати са стварном границом.
Шестог августа 1926. ушла је у воду код француске обале. Носила је наочаре које су тада деловале необично велико, капу и тело премазано мешавином масти која је требало да успори губитак топлоте. То није био романтичан сусрет са морем. После више од десет сати пливања кожа је била натопљена сољу, покрети механички, а правац стално коригован због струја.
Пливање је трајало 14 сати и 31 минут. Када је изашла на енглеску обалу, није постала само прва жена која је препливала Ламанш. Постала је бржа од постојећег мушког рекорда. То је био тренутак који данас делује једноставно, али тада није био. Наслови нису извештавали само да је неко успео. Извештавали су да се нешто што се сматрало природним ограничењем показало као културно уверење.
Постоји и један мање познат детаљ. Када се вратила у Њујорк, дочекало ју је неколико милиона људи дуж улица. То је био један од највећих јавних дочека приређених једној спортисткињи у то време. Не научници, не генерали, не политичари – него жена која је четрнаест и по сати понављала исти покрет.
Касније ће се повући из спорта и велики део живота провести далеко од славе. Али остаће једна необична ствар. Историја је често памтила освајаче који су стигли негде први. Гертруда Едерле остала је упамћена јер је стигла тамо где су многи већ били, само што су дотад тврдили да жена не може.
Море није било равно: оно што се не види на карти
Када се данас погледа карта Ламанша, прелаз делује скоро геометријски. Најужи део између француске и енглеске обале делује као задатак са бројевима.
У стварности, пливачи готово никада не прелазе право. Струје их померају, мењају угао, враћају у страну. Често се каже да се Ламанш не плива преко него косо.
Једна од мање познатих занимљивости јесте да Гертруда Едерле није пливала мирним, уједначеним темпом како се касније замишљало. Пратиоци су бележили да је повремено мењала ритам и положај тела зависно од воде и ветра. Била је позната по снажном, дугом краулу – стилу који тада још није имао данашњи статус доминантне технике у дугим дисциплинама.
Током пливања није било великих гестова. Храна јој је додавана из пратећег чамца у малим количинама, а разговор је сведен на најкраће поруке. Нема сигурних извора да је држала велике говоре или правила драматичне паузе. Управо супротно – сведочења описују готово монотоно понављање покрета.
То је можда и најмање романтичан, а најтачнији опис великих подвига. После неколико сати више се не плива вољом него навиком.
И још један детаљ који се ређе помиње: због дугог боравка у води и соли, после изласка на обалу није изгледала као победница са плаката. Лице је било натечено, кожа надражена, покрети успорени. Фотографије које су настале касније већ су припадале јавном спектаклу; сам тренутак доласка био је много приземнији.
На фотографијама из двадесетих година Гертруда Едерле не делује као фигура из херојског спорта каснијег века. Имала је округлије лице, јак врат и тело грађено за воду више него за фотографију. Није одговарала идеалу елегантне спортисткиње који су новине тог времена радо приказивале. И баш зато су је новинари често описивали необичним речима: истовремено снажна и ведра, упорна али не театрална.
Постоји занимљив биографски детаљ који много говори о њој. Као девојчица преживела је тежак облик малих богиња и после болести делимично изгубила слух. Вода јој је постала простор у коме је ограничење мање приметно него на копну. Касније ће губитак слуха напредовати и у зрелим годинама готово потпуно ће оглувети. Можда зато у многим сведочењима делује необично мирно. Није оставила за собом много великих реченица. Нема код ње много објашњења шта је хтела да докаже свету. Постоји само утисак који су бележили људи око ње – да је више волела да покаже него да објасни. И можда је управо то разлог што њена прича и данас делује савремено. Није рекла да границе не постоје. Само је ушла у воду пре него што су други завршили расправу о томе.