Када је у пролеће 2001. године у Северном Холивуду у 90. године преминуо Вилијам Хана, са малог екрана је тихо отишла половина најмоћнијег креативног дуета у историји анимације. Назив Hanna-Barbera данас код милиона људи широм планете моментално буди звуке трескања врата, карактеристичан галоп Тома и Џерија, или препознатљиви поклич Фреда Кременка из каменог доба. Ипак, иза шареног паравана суботњих јутарњих цртаћа крије се прича која далеко надилази пуку забаву за децу. То је дубока приповест о томе како су један инжењерски ум и сурови закони телевизијског тржишта успели да спасу уметност која је била осуђена на пропаст, мада су за ту спасилачку мисију морали да плате високу естетску цену.
Вилијам Хана није почео своју каријеру са оловком у руци и уметничким сновима. Заправо, студирао је грађевину и структурални инжењеринг, а када је Велика депресија тридесетих година прошлог века сломила америчку економију, посао је пронашао правећи нацрте за водоводне цеви. Тај инжењерски, математички прецизан мозак исPostаће његово најјаче оружје када је нешто касније за закорачио у свет анимације у студију МГМ. Тамо је упознао Џозефа Барберу, пасионираног цртача и сицилијанског банкарског чиновника са невероватним смислом за гегове. Спајањем Ханиног савршеног осећаја за тајминг, ритам и режију са Барбериним цртежом, рођени су Том и Џери — серија биоскопских краткометражних цртаћа која ће освојити чак седам Оскара, изједначивши се са самим Волтом Дизнијем.
Међутим, крајем педесетих година, биоскопска публка се проредила, а МГМ је преко ноћи укинуо њихово одељење. Били су на улици, средњовечни људи у индустрији која умире. Спасилац, али и нови џелат анимације, била је телевизија.
Телевизијске мреже су тражиле садржај за децу, али су нудиле тек делић буџета на који су Хана и Барбера навикли у биоскопима. Док је МГМ плаћао око 35.000 долара за само један петоминутни цртани филм о Тому и Џерију, телевизија је нудила свега неколико хиљада за читаву получасовну епизоду. Сви у Холивуду су тврдили да је немогуће направити анимацију за тај новац. Тада је на сцену ступио Ханин инжењерски дух и његов изум који ће заувек променити телевизију: лимитирана анимација.
Оно што је Дик Макдоналд урадио са кухињом, Вилијам Хана је урадио са покретним цртежом – индустријализовао га је и оптимизовао. Схватио је да нема потребе поново цртати читаво тело лика у сваком кадру ако се померају само његова уста или очи. Тако су рођене чувене огрлице и кравате код Медведа Јогија или Топа Смица (Top Cat) – оне су физички одвајале главу од тела, омогућавајући аниматорима да мењају само изразе лица док торзо стоји нетакнут. Позадине су постале репетитивне; Фред Кременко је могао да трчи поред једне те исте куће и једне те исте саксије са цвећем у недоглед, јер је позадинска трака само кружила у круг. С бројем кадрова сведеним са 14.000 на једва 2.000 по епизоди, студио Hanna-Barbera почео је да избацује хитове као са фабричке траке: Породица Кременко, Џетсонови, Скуби Ду.
И управо ту се крије онај сложени, други слој ове биографије. Вилијам Хана је спасио професију за стотине аниматора и створио прву анимирану серију у ударном термину (Кременкове), која је закивала одрасле за екране деценијама пре Симпсонових. Постали су владари суботњег јутра. Али уметнички критичари им то никада нису потпуно опростили. Оптуживани су да су „убили” златну еру класичне раскошне анимације и претворили је у јефтин, визуелно сироромашан производ у коме ликови само бескрајно причају, уместо да се крећу са дизнијевском грациозношћу.
Ипак, најдубљи парадокс ове приче лежи у томе што је Ханин систем, иако визуелно редукован, успео да преживи захваљујући чистој, огољеној људској емоцији и карактеру. Лимитирана анимација је оголила све техничке трикове и у први план ставила оно најважније – глас, ритам и шалу. Хана је знао да дете, па чак ни одрасла особа, неће марити за репетитивну позадину ако је дијалог духовит, а карактер лика препознатљив и близак. Постали су очеви модерног ситкома, само у форми цртаног филма.
Када данас погледамо уназад, Вилијам Хана је био човек који је пронашао савршену формулу како да уметност преживи у суровом свету масовних медија. Направио је компромис са формом да би сачувао суштину: смех. Својим инжењерским лењиром скратио је покрете својих јунака, али је тиме продужио трајање наше носталгије за читав један век.