Док је руски цар Иван IV, познатији као Грозни, био заокупљен исцрпљујућим Ливонским ратом на западу, кримски кан Девлет I Гирај искористио је прилику за муњевит продор са југа. Оно што је почело као казнени поход претворило се у једну од највећих катастрофа у историји Москве.
Кримска војска, потпомогнута отоманским јаничарима, успела је да заобиђе главне руске одбрамбене линије на реци Оки. Услед издаје неколико руских племића који су показали кану тајне пролазе кроз утврђене засеке, Татари су се појавили пред зидинама Москве 24. маја 1571. године. Град, који је тада био већином изграђен од дрвета, представљао је лаку мету за стреле са запаљивим материјалом. Цар Иван IV се повукао из града, остављајући војску и народ да се суоче са надмоћнијим непријатељем.
Велики пожар: Москва у пепелу
Уместо дуге опсаде, кан је наредио паљење предграђа. Због јаког ветра и екстремне суше, пламен се проширио невероватном брзином. За само неколико сати, цео град, укључујући и велики део Кремља, био је захваћен ватром. Савременици су бележили да је то био „пожар какав свет до тада није видео”. Људи су масовно бежали ка каменим црквама, али су унутра умирали од гушења, док су хиљаде других страдале покушавајући да препливају реку Москву. Процене броја жртава варирају, али хронике говоре о десетинама хиљада страдалих у једном дану.
Након што је град претворен у рушевине, Девлет Гирај се повукао, али је за собом оставио пустош и хиљаде заробљеника које је одвео у робље на Крим. Послао је Ивану IV поруку праћену симболичним поклоном – нож којим би цар требало да се убије од срамоте. Овај догађај је приморао руског цара да привремено заустави своје територијалне амбиције и фокусира се на обнову разорене земље, док је Москва годинама касније изгледала као огромно згариште усред степе.
Један од најстрашнијих детаља овог догађаја везан је за масовно страдање у реци Москви. У паници од ватре која је „јурила” улицама, хиљаде становника је истовремено скочило у воду. Река је била толико закрчена телима да је, према сведочењу папског нунција Антонија Посевина, њен ток био накратко заустављен. Овај призор је остао урезан у народно сећање као симбол апсолутне беспомоћности пред степском стихијом.
Легенда о „Белој кули” и опстанку
Иако је град изгубио већину својих драгоцености и становништва, једини део који је пружио значајан отпор био је камени Кремљ. Унутар његових зидина остали су ретки преживели који су сведочили како су звона са кула падала и топила се од врелине.
Овај пораз је послужио као крвава лекција: годину дана касније, 1572. године, Руси су у одлучујућој бици код Модија успели да поразе Девлет Гираја, чиме је заустављена даља експанзија Кримског каната ка северу и осигурана будућност Москве као политичког центра.
Издаја и унутрашњи колапс
Један од кључних разлога за овако брз и катаклизмичан пад Москве лежи у тадашњем унутрашњем уређењу Русије. Цар Иван Грозни је створио посебну војску (опричнике) која је служила за унутрашњи терор, али се та иста војска показала потпуно неспособном за стварни рат.
Док су елитне јединице биле заузете прогонима племића, одбрамбени бедеми јужне границе остали су полупразни. Издаја војводе Кудејара Тишенкова, који је Татарима показао неосигуране газове на реци Оки, била је само завршни ударац систему који је већ био труо изнутра. Када је пламен захватио град, управо су опричници први поклекли пред паником, остављајући цивиле да се сами сналазе у ватреном вртлогу.
Судбина робља
За кримског кана, паљење Москве није било само војни тријумф, већ и огроман пословни подухват. Након што се ватра стишала, татарски одреди су покупили преживеле из околних села и шума, формирајући колоне које су бројале десетине хиљада заробљеника. Ови људи су кренули на дуг и мучан пут ка Криму, до чувене пијаце робља у Кафи (данашња Теодосија).
Из Кафе су руски заробљеници даље продавани широм Османског царства, од Цариграда до Египта. Овај масовни одлив становништва био је демографски ударац од којег се московска држава опорављала деценијама, а сећање на „јасир” (робље) остало је дубоко урезано у руску народну епику као најтежи облик страдања.
Вест о паду Москве муњевито се проширила тадашњом Европом, изазивајући различите реакције. Док су католички дворови са зебњом посматрали јачање исламског утицаја на истоку, неки западни владари су на татарски успех гледали као на прилику да ослабе надирућу руску моћ.
Међутим, слика Москве у пепелу послужила је и као прекретница у европској војној мисли; постало је јасно да средњовековна дрвена утврђења више не могу издржати комбиновани напад артиљерије и масовне коњице. Пад Москве 1571. године био је брутална опомена свим европским монархијама да се на границама цивилизација рађа нови тип ратовања у којем нема милости према престоницама.