„Када помислим на Војку, прва асоцијација ми је безбрижност, место у ком ћу се увек снаћи и где увек имам мир у ком се најбоље одморим“. Овим топлим и искреним речима, познати музичар и виртуоз на контрабасу, Љубинко Лазић, отворио је своју душу у инспиративном разговору за подкаст „Пулс Пазове“. Кроз сећања на одрастање, прве сусрете са инструментима и трновит пут до светских музичких академија, Лазић је испричао причу о раду, одрицању и бескрајној љубави према уметности.
Безбрижно детињство и први музички кораци Одрастање осамдесетих година у Војки памти по слободи, здравом ривалству и игри на улици. Музика је у његовом дому била присутна од најранијих дана, па иако је прва гитара стајала на ормару као светиња која се не дира, отац му је у другом разреду основне школе купио мали инструмент прим. „Када нам гости дођу на славу или рођендан, ја нисам рецитовао као моји вршњаци, ја сам свирао. Тата ме је пратио на гитари, а ја на приму, то је била наша прва дневна соба – позорница“. Убрзо су уследили и први школски бендови, а у вишим разредима основао је састав под називом „Тавански пацови“. Док је он на гитари свирао хитове „Ју Групе“, Бајаге и „Азре“, другари су ритам ударали по тучаним радијаторима.
Последњи на листи, али први по труду Одлазак у престижну Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду био је велики корак за младог музичара. Лазић признаје да је пријемни испит једва положио и био последњи на листи, али је то схватио као снажну мотивацију да се докаже. Смештен у скромном ученичком дому, сате је проводио вежбајући, наменски изостајући са општеобразовних предмета како би се у потпуности посветио инструменту. Судбински сусрет са контрабасом догодио се из нужде, јер је по правилу школе морао да бира да ли ће свирати хорну, тромбон или контрабас. „Ја узимам тај гудачки бас, вадим из џепа трзалицу као прави тезгарош и почињем да свирам! Човек ме гледа и каже – свака теби част, али то се тако не ради. Први час ми је поставио леву руку и ја видим да човек функционише. Ја пипнем бас, сећам се да су пуцкале варнице од електрицитета! Мене, њега и тог инструмента, све у ваздуху је била хемија нека“.
Од запаљених нота на Цетињу до светског врха Жеђ за усавршавањем и праћење врхунских стручњака одвела га је на Цетиње у класу професора Павела Аксамита. Признаје да су услови тамо били тешки, а учио је чак и из фотокопираних, нагорелих нота које су биле спасене из пожара у музичкој академији у Подгорици. Ипак, труд се исплатио јер је управо тамо освојио прве савезне награде и одржао прве солистичке концерте. Након Цетиња, невероватна амбиција одвела га је у Минхен код чувеног професора Клауса Трумпфа. „Одлазак у Минхен је био један велики рез. Ја нисам знао ни где идем, није било интернета, једини извор информација била је библиотека. Отишао сам на пријемни испит и положио“. У Немачкој је доживео сусрет са новим системом, невероватном дисциплином и убрзо постао део елитног ансамбла „Bassiona Amorosa“, који је био окупљен од најбољих младих контрабасиста из целог света. „Професор Клаус нам је био као деда. Научио сам све од њега – и живот, и како да се понашам, и да поднесем пораз, и да будем вредан. Он је скупио крем младих, вредних људи и направио тај ансамбл“.
Наступ у чувеном њујоршком Карнеги холу 4. децембра 2009. године представљао је врхунац његове каријере, а до њега је дошло несвакидашњим сплетом околности. Уз помоћ пријатељице која је промовисала клавире марке „Bechstein“, диск и биографија њиховог квартета контрабаса стигли су директно до уредника програма ове престижне институције. Резултат је био ударни вечерњи термин у највећој дворани, „Isaac Stern Auditorium“, пред 2.800 људи.
Посебан печат овом историјском концерту дао је бис, када је наш виртуоз одлучио да америчкој публици представи српску музику – свирајући тамбуру. Ово је био први пут у историји да је тамбура зазвучала у Карнеги холу, а реакција публике и присутних музичара била је феноменална. Због строгих правила Карнеги хола и забране снимања без огромних новчаних надокнада, овај наступ је забележен тајно, уз помоћ унајмљеног „хакера“ који је малу камеру крио испод капута на балкону сале. Током боравка у Њујорку, гост је имао и јединствену привилегију да седам дана свира на непроцењивом контрабасу из 1611. године, делу италијанског мајстора Аматија, који је некада припадао руској породици Романов.
У разговору се са великим поштовањем осврнуо и на свог ментора и пријатеља, Клауса Трумпфа, којег сматра највећим контрабасистом наше ере. Као доказ Трумпфове невероватне енергије, навео је податак да је овај уметник у својој 86. години организовао огромно међународно такмичење са 88 кандидата, водећи рачуна о најситнијим логистичким детаљима.
Ипак, оно што овог виртуоза највише издваја јесте његова жеља да стечено знање и капитал врати својој заједници. Сва средства која је зарадио свирајући по свету – од Аргентине и Кине, преко Јапана до Русије – уложио је у изградњу музичке школе у Војки, градећи је дословно „од темеља“. Школа је званично почела са радом у фебруару 2011. године и данас деци нуди образовање на шест инструмената (клавир, виолина, контрабас, тамбура, гитара и флаута), уз часове солфеђа и теорије музике.
Љубинко Лазић је живи доказ да се уз огроман труд, јасно зацртан циљ и мало оних правих уметничких „варница“, може стићи од малог сремског села до великих европских метропола. Његова прича превазилази оквире музике и представља драгоцену лекцију о страсти и посвећености која не признаје препреке.
Погледајте целу епизоду на јутјуб каналу Пулс Пазове
