Постоје датуми који су уклесани у колективно памћење једног народа, а за љубитеље спорта на овим просторима, 29. мај 1991. године је дан када је фудбал престао да буде само игра и постао бесмртност. Те топле вечери на стадиону „Свети Никола” у италијанском граду Барију, фудбалски клуб Црвена звезда је након драме пенала савладао француски Олимпик из Марсеља. Тим тријумфом, Звезда је постала првак Европе и подигла пехар, што је успех који до данас није поновио ниједан други клуб из Источне и Југоисточне Европе, осим румунске Стеауе.
Пут ка бесмртности и тактика „пенала”
Звездин пут до финала био је фуриозан; редом су падали Грасхопер, Ренџерс, Динамо Дрезден и у епском полуфиналу велики Бајерн из Минхена. Међутим, само финале у Барију било је тактичка партија шаха. Тадашњи тренер Љупко Петровић, свестан огромног нападачког потенцијала Марсеља са Папеном и Вадлом, донео је храбру и помало неочекивану одлуку да екипа игра дефанзивно и чека шансу.
Након 120 минута игре без голова, дошло је до извођења једанаестераца. Капитен Стеван Стојановић је већ у првој серији одбранио шут Мануелу Аморосу, што је отворило врата раја. Роберт Просинечки, Драгиша Бинић, Слободан Маровић и Синиша Михајловић били су прецизни, а онда је на ред дошао одлучујући тренутак.
„Дарко Панчев и Црвена звезда су шампиони Европе!”
Ова реченица чувеног коментатора Милојка Пантића остала је заувек урезана у ушима милиона навијача. Дарко Панчев је хладнокрвно поставио лопту на белу тачку, погледао у голмана Паскала Олмету и снажним ударцем послао лопту у мрежу. Био је то тренутак еуфорије која се прелила са стадиона у Барију на улице Београда и читаве тадашње Југославије.
Звезда је те ноћи имала „златну генерацију” коју су чинили и генијални Дејан Савићевић, неуморни Владимир Југовић, те стубови одбране као што је био Миодраг Белодедић, који је већ раније освајао ову титулу са Стеауом.
Занимљивости о баријевској ноћи
Иако се финале памти по великој радости, мало је познато под коликим је притиском екипа била. Играчи су провели чак седам дана у потпуном карантину у месту Монополи поред Барија, како би били изоловани од притиска јавности и менаџера који су већ тада нудили милионе за њихове уговоре. Такође, занимљиво је да је Звезда те сезоне у Купу шампиона постигла чак 19 голова на путу до финала, али је у најважнијем мечу одиграла своју „најружнију” утакмицу, вођена искључиво жељом да се донесе трофеј кући. Миодраг Белодедић је након меча открио да је тактика била толико дефанзивна да су се играчи готово сударали у свом казненом простору, али је циљ оправдао средство.
Данас, тридесет и пет година касније, успех из Барија изгледа као недостижна бајка. Било је то време када су домаћи клубови могли да задрже најбоље играче до 28. године и када се фудбал на Балкану играо на светском нивоу.
Бари није био само спортски резултат; био је то последњи велики заједнички тренутак радости пре него што су ратни облаци потпуно прекрили хоризонт тадашње државе. Звезда на крову Европе остаје светионик за све будуће генерације и подсетник да је, уз таленат и правилан рад, чак и за клубове са ових простора небо граница.