Постоје фотографије које постану познатије од људи на њима.
Лица са тих слика гледају нас из књига, новина, музеја и школских уџбеника. Постану симболи рата, сиромаштва, отпора или читавих историјских епоха. Али иза тог једног замрзнутог тренутка често остане човек чије име нико не памти, чији живот нико не познаје и чија прича никада није добила исту пажњу као његово лице.
Једна од најпознатијих фотографија XX века настала је 1984. године у избегличком кампу у Пакистану. Фотограф Стив Мекари снимио је портрет девојчице зелених очију која је постала позната целом свету као „Авганистанска девојка“.
Њене очи постале су симбол рата, избеглиштва и изгубљеног детињства. Фотографија је обишла свет, појавила се на насловној страни часописа National Geographic Society и постала једна од најпрепознатљивијих слика модерног доба.
Деценијама готово нико није знао њено име. Звала се Шарбат Гула.
Док је свет гледао њено лице, она је наставила живот далеко од камера. Није постала славна личност, није имала контролу над тим како ће њена слика бити коришћена и није живела животом који би одговарао величини њене фотографске славе.
Годинама касније, када је њен идентитет поново привукао пажњу јавности, откривена је прича која није личила на мит који је свет створио око њене слике. Иза познатих очију није стајала икона, већ жена која је преживела рат, избеглиштво и тежак живот.
Слична прича постоји и из времена Велике депресије. Године 1936. фотографкиња Доротеа Ланг снимила је фотографију која ће постати један од најмоћнијих симбола сиромаштва у Сједињеним Америчким Државама.
На њој је била Флоренс Овенс Томпсон, мајка која је са децом живела у тешким условима током економске кризе. Њено лице постало је лице милиона људи који су у то време губили посао, домове и сигурност.
Фотографија, позната као „Мајка мигранткиња“, постала је историјски документ. Али жена са слике није постала симбол зато што је то желела. Она није бирала да представља читаву једну генерацију сиромашних Американаца. Била је само мајка која је покушавала да преживи.
Касније је говорила да јој је сметало што је људи памте само по једном тренутку живота. За милионе посматрача она је била историјска слика. За њу саму, то је био само један тежак дан који је желела да остави иза себе.
Још снажнији пример долази из 1989. године.
Током протеста на Тргу Тјенанмен у Пекингу, један непознати човек стао је испред колоне тенкова. Неколико фотографа забележило је тај тренутак, а слика је постала један од најпознатијих симбола грађанске храбрости XX века.
Име тог човека никада није поуздано утврђено. Његов тренутак је постао бесмртан. Његов живот је остао непознат.
У свим овим причама постоји и једно непријатно питање. Ко заправо поседује историјски тренутак? Особа која га је проживела или онај ко га је забележио?
Фотографије имају огромну моћ јер један људски тренутак могу претворити у симбол који траје деценијама. Захваљујући фотографима, многе приче никада нису нестале. Без њих, лица која данас памтимо можда би била потпуно заборављена.
Ипак, постоји и друга страна. Слика може постати светски позната, њена вредност може расти, може бити репродукована милионима пута, док човек на њој остаје исти онај непознати појединац који је случајно постао део историје.
Фотографија понекад човеку донесе бесмртност, али не нужно и корист од те бесмртности. Милиони су гледали њихова лица. Неко други је зарађивао на њима.