Чуло мириса је једини сензорни систем који је директно повезан са лимбичким системом мозга, делом одговорним за емоције и дугорочно памћење. Док визуелне и слушне информације пролазе кроз таламус, својеврсну „царину“ мозга која врши анализу и филтрирање података, мирисни сигнали путују брже, ударајући директно у центар наших осећања. Управо због те анатомске пречице, мириси имају моћ да покрену снажне носталгичне реакције или да потпуно измене нашу перцепцију времена и квалитета производа, а да ми тога не будемо ни свесни.
Ефекат наранџе
Истраживање др Ерика Спангенберга бацило је ново светло на концепт „олфакторног маркетинга“, доказујући да превише сложени мириси могу имати контраефекат. Када је простор засићен комплексношћу парфемских нота, наш мозак троши превише когнитивне енергије на дешифровање тих информација, што изазива благи облик менталног замора.
Насупрот томе, чисти и препознатљиви мириси попут цитруса или борова олакшавају доношење одлука. Читаоци или купци у таквом окружењу троше просечно двадесет процената више новца, али и времена, јер амбијент доживљавају као сигуран и лако разумљив. Ова „когнитивна лакоћа“ је разлог зашто луксузни брендови све чешће развијају сопствене, минималистичке мирисне потписе који постају неодвојиви део њиховог идентитета.
Примена ове науке превазилази границе обичне продавнице. Најпрестижнији светски хотели користе специфичне олфакторне дизајне (Scent Branding) који се дистрибуирају кроз вентилационе системе, стварајући несвесну везу између мириса и осећаја врхунске услуге.
Када гост након неколико месеци осети исти мирис на другом крају света, његов мозак моментално репродукује осећај опуштености и комфора из претходне посете. То је врста психолошког усидравања коју је немогуће постићи само визуелним средствима. У галеријама и музејима, мирис се користи да би се продубило уметничко искуство, где се суптилним аромама старог папира или тамјана посетилац уводи у одређену историјску епоху пре него што уопште види први експонат.
Мириси и урбана будућност
Како се наше разумевање чула мириса продубљује, тако се појављује и концепт „мапирања мириса“ (Smellscape) у урбаном планирању. Истраживачи попут др Кејт Меклин проучавају како природни и индустријски мириси града обликују социјалну мапу и осећај припадности одређеном кварту. У будућности, архитектура сензација неће се зауставити само на затвореним просторима.
Дизајнирање „мирисних баријера“ помоћу специфичне вегетације у градовима моћи ће да неутралише стрес изазван буком саобраћаја, користећи биолошку предност коју наше чуло мириса има над осталим чулима. Ово је права моћ невидљивог дизајна: стварање окружења које не само да изгледа добро, већ нас суштински „лечи“ и усмерава кроз хемијске поруке у ваздуху.