У пролеће 1900. године европски научници почели су да схватају да су наследне особине живих бића можда много уређеније него што се до тада веровало. Независно један од другог, тројица истраживача дошла су до сличних закључака о начину на који се особине преносе са родитеља на потомке.
Међу њима је био и немачки ботаничар Карл Коренс. Његово откриће било је важно, али највеће изненађење није било оно што је пронашао. Било је то оно што је већ постојало.
Одговор је стајао у једном научном раду старом више од три деценије, написаном у манастирској башти далеко од великих универзитета и научних центара. Његов аутор био је Грегор Мендел, монах који је годинама укрштао грашак, бележио резултате и покушавао да открије правила која стоје иза наслеђивања особина. Када је 1866. године објавио своје резултате, није направио грешку у рачунању, није користио погрешну методу и није изнео бесмислену теорију. Написао је рад који ће касније постати темељ генетике. Проблем је био само у томе што његово време није знало шта да ради са тим открићем.
Мендел није изгледао као човек који ће променити биологију. Није радио у престижној лабораторији, није био професор на великом универзитету и није имао армију сарадника. Радио је у манастиру у Брну, у данашњој Чешкој, где је као августински монах водио живот који је више личио на комбинацију свештеничке дужности и стрпљивог баштованства. Али иза ограде манастирске баште налазио се један од најпрецизнијих експеримената 19. века.
Док су многи природњаци покушавали да објасне наследност широким теоријама о мешању особина, Мендел је радио нешто што је за то време било необично. Бројао је. Није гледао само једну биљку или једну генерацију, већ хиљаде потомака грашка и односе у којима су се појављивале различите особине. Уместо да наследност посматра као неку нејасну мешавину, он је почео да је посматра као систем правила.
То је била идеја која је касније променила биологију, али 1866. године већина научника није је препознала као нешто посебно. Менделов рад је објављен у зборнику локалног природњачког друштва, послат је неким научницима и није био скривен од света. Није нестао у пожару, није био забрањен и није га уништила конкуренција. Једноставно је прошао поред пажње оних који су у том тренутку тражили другачије одговоре.
А онда је прошло више од тридесет година.
Почетком 20. века биологија је почела да се мења. Научници су поново почели да се питају како се особине преносе кроз генерације. У том тренутку Коренс, Хуго де Врис и Ерих фон Чермак независно су дошли до сличних закључака. Када су почели да траже претходне радове на ту тему, открили су Мендела.
За Коренса је то морало бити необично искуство. Као научник, желео је да буде онај који је решио проблем. Уместо тога, открио је да је део најважнијег одговора већ написао човек који више није био жив.
Његов рад није био безначајан, али историја науке му је приредила необичан тренутак: најважније откриће његове каријере било је откривање туђег заборављеног открића.
Ту се види једна од чудних особина науке. Она не напредује увек тако што неко први пронађе одговор. Понекад одговор већ постоји, али недостаје прави тренутак да га неко препозна. Идеја може бити тачна, експеримент може бити добро урађен, резултати могу бити јасни, а ипак могу остати готово невидљиви ако научно окружење још нема питање на које та идеја одговара.
Мендел је умро 1884. године не знајући да ће његови експерименти једног дана постати основа генетике. Коренс је наставио научни рад и остао један од људи заслужних за поновно откривање његовог значаја. Али историја је њихове улоге необично распоредила. Један је открио правила наследности, други је помогао свету да схвати да су та правила већ била откривена.
На крају, највећи проблем Менделовог открића није био у томе што је било превише ново. Било је превише рано.
Научни свет није одбио његову идеју зато што је била погрешна. Само још није био спреман да је препозна. И тако је једно од најважнијих открића модерне биологије провело деценије чекајући у старом научном часопису да га неко поново прочита.