Међу митовима који су из антике прешли право у савремени језик, ретко који је оставио тако снажан траг као прича о Нарцису. Његово име данас означава особу опчињену сопственим ликом, али иза тог појма стоји древна прича о лепоти, усамљености и казни која стиже онда када човек не уме да воли никога осим себе.
У античкој традицији Нарцис је био син речног бога Кефиса и нимфе Лириопе. Већ при његовом рођењу проречено је нешто необично: живеће дуго, али само ако никада не упозна самога себе. То пророчанство, записано вековима касније у делима римског песника Овидија, носило је у себи скривено упозорење.
ЛЕПОТА КОЈА ЈЕ ПОСТАЛА ПРОКЛЕТСТВО
Нарцис је одрастао у изузетно лепог младића. Где год би се појавио, привлачио је погледе и дивљење. Али уз ту лепоту, нажалост, ишла је и хладна равнодушност. Многи су се у њега заљубљивали, али он никоме није узвраћао осећања. Његово срце остајало је затворено за све који су му прилазили. Међу онима који су највише патили због те равнодушности била је нимфа Ехо.
ТРАГЕДИЈА НИМФЕ ЕХО
Ехо је некада била живахна и речита шумска нимфа. Али према миту, богиња Хера казнила ју је тако што јој је одузела сопствени глас. Од тада је могла да изговори само последње речи које чује од других. Када је угледала Нарциса, заљубила се у њега. Пратила га је кроз шуму, кријући се иза дрвећа и стена, неспособна да му се обрати прва. Тек када је он једном узвикнуо: „Има ли кога овде?“, Ехо је могла да одговори само понављајући његове речи.
Када му је најзад пришла, Нарцис ју је хладно одбио. Понижена и сломљена, Ехо се повукла у планине. Према легенди, њено тело је временом нестало, а од ње је остао само глас који и данас понавља туђе речи међу стенама.
КАЗНА КОЈА СТИЖЕ ИЗ ТИШИНЕ
Одбачене љубави нису остале без одјека. Према миту, богови су одлучили да казне Нарцисову окрутну равнодушност. Једног дана, лутајући шумом после лова, Нарцис је стигао до мирног извора. Вода је била толико бистра да је изгледала као углачано огледало. Када се сагнуо да утоли жеђ, угледао је лице у води. Није знао да гледа сопствени одраз. Лепота тог лица га је опчинила.
ТРЕНУТАК КАДА ПОЧИЊЕ ОПСЕСИЈА
Нарцис је покушао да додирне лик у води, али сваки покрет разбијао је одраз. Када би се вода смирила, лице би се поново појавило, тихо, недостижно и савршено. Тако је започела његова опсесија. Седео је крај извора, гледао у одраз и није могао да се одвоји од њега. Време је пролазило, али он није одлазио. Полако је почео да схвата истину. Лице које воли припада њему самом. Али та спознаја није донела ослобођење. Напротив, учинила је његову љубав још трагичнијом, јер је сада знао да је никада не може остварити. Према легенди, Нарцис је остао крај извора све док га снага није напустила.
ЦВЕТ КОЈИ ЈЕ ОСТАО УМЕСТО ЊЕГА
Када су касније људи дошли до извора, тело младића више није било тамо. На месту где је лежао растао је нежан цвет са белим латицама и повијеном главом. Од тада је тај цвет добио име, нарцис.
СИМБОЛ КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО ВЕКОВЕ
Причу о Нарцису антика није сачувала само као трагедију једног младића. Она је постала симбол људске слабости која се понавља у сваком времену.
Зато је његово име ушло у језик и науку. У модерној психологији појам „нарцизам“ означава стање у којем човек постаје опседнут сопственим ликом, успехом или значајем, неспособан да истински види друге. Тако је древни мит о младићу који се заљубио у одраз у води прерастао у причу о људској природи, јер најдубља порука ове легенде није у лепоти Нарциса, већ у његовој усамљености.
Човек који уме да види само себе, на крају остаје сам, као фигура над тихом водом која му враћа његов сопствени лик.